All tagged kolači
Želela sam nešto posebno, neku porodičnu priču, recepte koje volimo, onako kako ih mi spremamo. U pauzama, u brzini, u ludilu, bučno, veselo, retko kad natenane.
Jer, ja kuvam u prolazu. Pre probe, ili posle snimanja, a pre predstave. U utorak ujutro, pre nego zbrišem na kafu sa kumom. U petak u ponoć kad shvatim da mi se jede nešto čokoladno.
Već neko vreme želim da pravim Carrot Cake, ali nikako da dodje na red. Usput, tokom neke kratke pauze, bacim pogled na google, i prvi recept koji mi izadje - totalni Bingo!
Gdja Najdžela je opet pokidala!
Nije da sam nešto drugo od nje očekivala, ali ovo je vanserijski spektakl.
Kako smo se ipak nekako navikli na ovaj novi život. Jer, tako je logično i prirodno, i baš kao što je divna Rada Djuričin nekoliko puta ponovila u martu, na probama, kada smo svi već vidno počeli da upadamo u blagu tenziju vezano za narastajuću epidemiju: “Ali deco, pa ne može život da stane.” I to naravno, uz njen prepoznatljiv, širok, najširi osmeh na svetu.
Život naravno nije stao. I kada smo mislili da je na čekanju, možda baš tad, u tim trenucima odsečenosti od svega “normalnog”, nabujao je sa svih strana, i poljuljao nas dobrano.
Volim čaj. Volim sve vrste, biljne, voćne, razne mešavine, roibuš i zeleni.
Ali najviše od svih njih, volim takozvani crni, u stvari jedan jedini čaj, Earl Grey, sa mlekom.
To je moja jutarnja kafa, to je moja doza kofeina kada mi zafali malo snage, to je moje uživanje bez premca.
Ima nekih najobičnijih lepota, koje su uvek na prvom mestu svih omiljenih zalogaja. Palačinke sa domaćim džemom od kajsija, prženice sa jogurtom, kačamak sa starim sirom, kompot od bresaka. Male djakonije, od dva sastojka, a uživanje veliko kao na gozbi u Mišelinovom restoranu.
Ima i nekih par slatkiša, čije šuškave kesice i omotači, znače samo jedno. Ljubav na prvi pogled, ljubav iz detinjstva, ljubav za sva vremena.
Nadam se da ste kod kuće.
Nadam se da ste dobro, i zdravo.
Nadam se da uspevate sve da uskladite, za početak sebe.
Nadam se da pomalo i uživate u poklonjenom vremenu, koje se najzad usporilo.
Obično je praznična trpeza puna jakih aduta. Reforma, kesten rolat, čoko tart sa slanom karamelom, kuglof pun lešnika i suvog voća, keksići sa cimetom, đumbirom i kardamomom…
Medjutim ove godine, kao i par unazad, praznični sto je u light verziji, u planinsko skijaškim uslovima. Što ne umanjuje očekivanja porodice, da se ipak zaslade nakon otvaranja poklona, a da to ne bude kutija keksa iz super marketa.
Zato evo idealne “prevare”!
Još ne otvaram oči, a bude me sitni koraci na parketu, i škripa vrata dnevne sobe. Zatim zvuk paljenja televizora. Čujem tiho neke reči koje “grde”, znam dobro da imaju značenje protivu televizora, i odmah zatim čujem ljutite, iste sitne korake, koji, sad već glasno, marširaju kroz stan, i odmah zatim zatrese se dušek pored mene, a iz istog pravca dopire besno disanje kroz nos, kao kad mali jež u šumi pravi buku kao da hoda čopor medveda. I kroz suze mi se požali vlasnica ježevog disanja: “Tata mi ne da da gledam crtaćeeee!”
Po jutru se dan poznaje, a naši dani su bučni.
Mislila sam biće mnogo lakše.
Kad ono totalna propast.
Umesto da se vratim lagano, puna entuzijazma i radnog elana, teško mi je da sednem za tastaturu, kao pisac kad ima kreativnu blokadu. Želim da budem redovna, želim da izbacim novi post, imam u planu i tiramisu i osso buco i rižoto milaneze, i znam sad mislite: Hej ne izvlači se, nego daj te recepte.
VRATILA SAM SE!
Ne znam kako da opišem ono što osećam, ali izgleda otprilike ovako:
…
Ovaj post je samo da vam kažem HVALA...
Hvala što ste tu, što delimo ovu ljubav prema zalogajima, mirisima i svemu očaravajućem što nam hrana pruža. Što rastemo zajedno, kroz nova iskustva, recepte, životne nedaće i radosti.
Ovaj post je i da vam kažem Izvinite...
Jer, moraću malo da zabušavam ovih nekoliko sledećih meseci.
Ide uz Vaskrs neka lepa, svetla, lepršava tortica sa crvenim voćem koje itekako miriše na proleće.
Za Vaskrs smo najčešće kod kuće. Porodični ručak. Zna se, zvezda ručka špikovana jagenjetina iz šerpe, spanać, zapečeni krompiri, prolećna salata puna zeleniša i rotkvica, i na samom kraju neki poseban dezert.
Taman sam se obradovala proleću. Taman sam malo presložila ormar, izvukla neke tanke bluze i patike.
Taman sam posadila prvo cveće u žardinjere ispred ulaza u zgradu, i uz jedan prozor u stanu. Taman su počeli da se bude prolećni pundravci, i ono divno osećanje da samo od mirisa procvetalih višanja po Vračaru, umor i neispavanost prolaze, kao magijom.
Jutro osvanulo sunčano i svetlucavo, kuća okićena, trepere lampioni i sveće, pokloni dremaju ispod jelke, dečaci otišli u "lov" na Kalenić, devojke fotkaju i grickaju božićne keksiće...
Nema više telefona, mailova, obaveza, pritisaka....
Idemo da okrenemo krug po kraju, udahnemo zimski, sunčani vazduh i srknemo cimet penicu sa nekog savršenog kapućina, i onda nazad u carstvo brašna, kestena, cimeta, kardamoma, kotleta, ruzmarina, kvasca i kiflica, šerpi, lonaca, vruće rerne i kuvanog vina...
Stiže Nova Godina!!!
Žale mi se ukućani.
Kažu, samo izmišljaš nešto, mesiš nove kolače, testiraš recepte, i sve si one naše stare, omiljene kolače zapostavila.
Da li bi počela celo ovo gastronomsko putešestvije kroz kuhinju i cyber svemir pre tri godina, da sam znala koliko će se nešto što je počelo kao usputni hobi razlistati u skoro pa polu-profesiju?
Ne znam, verovatno ne, a opet ko zna...
Jer, nikada nisam umela da sedim skrštenih ruku, i gledam kako vreme prolazi u usputnom trošenju svakodnevnih obaveza. Svaki malo duži period dokolice (čitaj: sve duže od dva dana), oduvek je prerastao u neku novu aktivnost, hobi, ljubav, znatiželju, zanimaciju, pa eto tako dodjoh i do novog zanimanja.
Priznajem, ne uklapa se tema baš sasvim uz tart, slasni krem od marakuje, kojim mašemo poslednji pozdrav letu, i iznenadnim obrtom hrlimo pravo u samo srce jeseni, puno vetra, zubatog sunca i pečenih bundeva i paprika. Ali, poslednjih dana sa svih strana se susrećem sa tom temom predrasuda, i pogrešnih ubedjenja. Što tuđih, što mojih. A nije loše s vremena na vreme pretresti svoje stavove. Tudje već seciramo svakodnevno.
Za nas opsesivne, štrebere, higijeničare iliti jednom rečju "manijake" ništa nije teže nego odustati od borbe sa sopstvenim demonima perfekcionizma.
U ove "tihe patnje" se naravno uklapa i ta da imam vremena na pretek, da lagano, uz neku Šade ili Noru Džouns, satima uživam u mešenju, kuvanju, biranju, testiranju, stilizovanju i fotkanju nekih novih recepata, koji svi stoje u redu, i čekaju da ugledaju svetlost dana.
Šta se ovde ne uklapa?
Sve... Otkud breskve u aprilu, zašto život buja, i kamo prvomajsko roštiljanje ili neke malo "ozbiljnije teme" u vidu sača, ražnja ili makar pekača?
