Dižem ruke iliti Pita sa trešnjama i kajsijama
Za nas opsesivne, štrebere, higijeničare iliti jednom rečju "manijake" ništa nije teže nego odustati od borbe sa sopstvenim demonima perfekcionizma.
Moja borba traje godinama, otprilike od trenutka kada sam shvatila da ono što ja smatram brižnim roditeljstvom, neko lako može da protumači kao manijakalno strahovanje nad svakim korakom mog prvenca/mezimca.
Džaba što sam oko sebe gledala druge ljude i prijatelje čija deca isto tako srećno i bezbrižno odrastaju, iako su katkad izložena raznim "strahovitim" uticajima i situacijama.
Džaba što sam ja ISTA osoba koja je kao tinejdžer gajila koloniju prašnjavih knjiga ispod kreveta, i ismevala mamu što svuda nosi asepsolete, a u spavaćim kolima voza razmešta kućnu posteljinu za mene.
Trebalo je da prodje nekoliko godina, i gomila praktičnih primera koji će me polako uputiti na put kojim se redje ide. Put kojim normalna deca trče bosonoga, musava i ručica umazanih u blato.
Rodjenje ćerke je toliko toga izmenilo. Čak i uz sve moje opsesije nije bilo dovoljno vremena!
Ona je puzala po podu, BEZ da se preko čistog tepiha razvuče uštirkani čaršav, zato kada je prohodala nije padala kao daska pravo na bradicu, već kao mačka.
Ona je jela mrve sa poda, jednom prilikom čak i glodala moju papuču, zato nije imala obraščiće crvene od ekcema.
Ona vozi trotinet kao metak od pre nego što je napunila tri godine. Ona u vrtiću crta i po papiru, a ne samo po sebi. Jer momak je kao platno koristio isključivo svoje pantalone. Vaspitačice su blagonaklono rekle da mu je verovatno primamljivo zato što mu je u vrtiću DOZVOLJENO da se umaže bojom.
I neću više da nabrajam, jer stići ću do širokog dijapazona psihosomatskih reakcija koje je moje telo izvodilo kao koncert svaki put kada On dobije grip ili temperaturu.
Ali, koliko god mislila da sam se izlečila, borba još uvek traje. Samo sve više počinjem da duboko verujem u ono da naše misli privlače BAŠ to čemu posvećujemo najviše pažnje i energije.
Uz to, godine su učinile svoje, i umorna sam od te brige. A ako sam ja umorna, mogu tek da zamislim kako je Njima sa mnom!
Jer, najčešće je tako malo toga u našim rukama, samo se zavaravamo da će svet stati ako nešto podje nasuprot naših planova.
Zato, dižem ruke!
Ne znam koliko će trajati, ali osećaj je oslobadjajući. Tako je blažen taj svet opuštenih, koji ne strahuju, koji ne motre svaki sekund, koji znaju da na kraju sve ipak bude kako treba!
Dobrodošla na "svetlu stranu Sile"! :)
P.S. A zašto jelkice usred leta?! Videćete uskoro, samo ću reći da je kolač bio po ideji moje koleginice i prijateljice, kolač za Tvin Piks tematsko venčanje...
Pita sa trešnjama i kajsijama
Testo:
400g brašna
200g putera
150g braon šećera
1 jaje
1 kašika ekstrakta od vanile
malo vode po potrebi
Fil:
1kg voća po izboru, ovoga puta trešnje i kajsije
50g braon šečera
Zagrejte rernu na 180 stepeni.
Puter isitnite na kockice, preko prosejte brašno i umešajte prstima dok ne dobijete sipkavu smesu koja liči na krupnije prezle. Dodajte šećer, zatim jaje i ekstrakt vanile. Ako vam se učini da je testo previše suvo, po potrebi dodajte malo vode, i zamesite testo u loptu. Suvoća testa zavisi od veličine jajeta. Umotajte testo u providnu foliju i ostavite u frižideru jedan sat.
Premažite puterom kalup za pitu. Podelite testo na dva dela. Razvucite donju koru i obložite njome pleh, pažljivo utisnite testo uz ivice.
Voće umešajte sa šećerom, gustinom i začinima, i poredjajte u kalup. Možete donju koru pre redjanja voća da namažete blago ulupanim belancem, to će sprečiti sok da previše omekne donju koru.
Preko voća poredjajte razvučenu drugu koru. Možete da redjate rešetku, ili koru u celini, ali onda obavezno izbušite otvore u njoj, da bi u pečenju izlazila para. U ukrašavanju pustite mašti na volju.
Po želji gornju koru premažite blago ulupanim belancem i pospite šećerom. To je magična formula da ekstra hrskavu gornju koru.
Pitu ubacite u rernu na 50tak minuta, dok ne poprimi zlatnu boju.
Služite toplu ili hladnu, uz kuglu sadoleda ili nekog laganog krema.
