Kako izgleda dva dana biti FatMama

Da li bi počela celo ovo gastronomsko putešestvije kroz kuhinju i cyber svemir pre tri godina, da sam znala koliko će se nešto što je počelo kao usputni hobi razlistati u skoro pa polu-profesiju?

Ne znam, verovatno ne, a opet ko zna...

Jer, nikada nisam umela da sedim skrštenih ruku, i gledam kako vreme prolazi u usputnom trošenju svakodnevnih obaveza. Svaki malo duži period dokolice (čitaj: sve duže od dva dana), oduvek je prerastao u neku novu aktivnost, hobi, ljubav, znatiželju, zanimaciju, pa eto tako dodjoh i do novog zanimanja.

E sad, za nekoga ko je štreberski i vaspitanjem ozbiljno uokviren da zanimanje mora imati svoje prapočetke u nekom ozbiljnom akademskom radu, i diplomi fakulteta, sama sebi zvučim suludo kada kažem da je kuvanje, fotografisanje, pisanje, stilizovanje, kulinarsko usavršavanje, nešto više od pukog hobija. Ali, priča se polako razvija, i dobija obrise profesionalnih angažmana, te samim tim, moj odnos prema celoj priči menja ugao lagodnog uživaoca u hobiju.

A sve sam to shvatila kada sam zastala i obratila pažnju kako izgleda mojih par dana vezanih, u trenutku kada se nakupe predstave, sve obaveze oko bloga, a usput naravno, nećemo preskočiti ni porodične, i razne ostale obaveze.

Nedelja kao bogomdan dan za odmor, u mojoj profesiji to naravno nije. Nedeljom cura ima "balet" (čitaj: djuskanje), nakon toga volimo naravno nedeljni ručak u svoj svojoj divoti, pa šporet i rerna rade punom parom. A ove nedelje već u pet obnova, pa zatim i predstava. Nakon aplauza, malo druženja u bifeu, koleginici je rodjendan, i tako mic po mic, kući tek posle ponoći, onda SAMO da pospremim par sitnica po kuhinji, i ubacim jednu turu u mašinu za veš, i eto me u krevetu nešto malo pre dva.

Sledeće jutro, i svako ima svoja zaduženja, veliki momak u školu, mala devojka u vrtić. On već stručno i brzo sprema torbu, doručkuje, obavlja toaletu i sve po redu, i užarenih očiju istrčava mahnito na vrata, presrećan što je već dovoljno veliki da može da ide sam u školu. Ona ustane, sva čupava i bumbasta, nasrne pravo na korpu sa hlebom, i počne stručno da kopa tunel u sred srede. Ko je prvi ugleda, jedva je odvoji od hleba, i posadi na kauč da čeka doručak. Onda se natežemo oko suknje ili haljine za vrtić, naravno idealno bi bilo obući onu koja je kostim za princezu ili Elzu, i jedva nekako uspemo da se izborimo za helanke i suknju preko. "Isporuka" za vrtić obično kasni, ali Ona svojim šarmom nadomesti manjak odgovornosti. 

Ja jurim u grad, jer kasnim na sinhronizaciju, srećom ne dolaze klijenti, pa par minuta kašnjenja nije problem. Već nakon 20tak minuta sam nazad na putu ka kući, jer to veče je jubilarna 50ta Dama s kamelijama, i ja sam planirala da počastim kolege u FatMama stilu.

Doduše, fale mi čokoladne kapljice, i samo ću da projurim pored radnje, koja se nažalost nalazi iznad Slavije, a ja zaboravna, i tako završim okolo, naokolo, pa sa Slavije kući na Vračar, al preko Južnog bulevara!

Ulazim u kuću, i presrećna shvatam da ipak imam sasvim dovoljno vremena da natenane spremim tartove. Ali, to samo tako izgleda. Jer, zvoni telefon, sa druge strane Momak uzbudjen pita da ide kod druga, kaže njegova mama je rekla da Može. E kad bi to tako lako prošlo, oni mali, ja savesna, i ode 45 minuta na telefonu u organizaciji gorepomenutog druženja. Zovi mamu da potvrdiš da nisu "izmislili" poziv, ona na poslu, navatasmo se nekako, zovi boravak da im kažeš da puste dečka da izadje ranije, zovi dečake sa nizom uputstava, i sad već počinje da me hvata panika.

Testo se razvlači, plehovi veliki i mali, sa dnom i bez, jedna šerpa za poslastičarski, jedna za čokoladni fil, jedna za karamel. Sve šišti i puši se. A nije dovoljan jedan ukus poslastičarskog, sem vanile sa belom čokoladom, moglo bi da padne i zeleno pistaći zadovoljstvo. Još jedna činija, i gomila sudova sa kremom se hladi u lodji. Čokoladni fil ide u veliki tart da se zapeče, a male korpice su ranije gotove, pa je presudno da se pomno prati rerna. 

Oh ne, par korpica se malo sroljalo! Kažem sebi, pa dobro nema veze, ostaće za ukućane, oni kolačima u "zube ne gledaju". Pripremam se za vlažni karamel, i dok merim i grejem, odoše neke korpice opasno ka zagorelom. Panično ih vadim, presrećna kada se setim da rerna ima tamnije staklo, i da ipak nije kritična situacija.

I sada nastaje ludilo, vlažni karamel se kristalizovao. Nova šerpa! Ali isuviše mala. Jer, sada pravim suvi, i donji sloj je karamelizovao, gornji ni da makne, te ode i ta šerpa dodjavola. Treća velika, fino karamelizuje, ali ipak počinje da stvara grudvice. Ja već na ivici ludila, sad se opasno bliži vreme da se krene po Curu u vrtić, i skoro odustanem od tarta sa čokoladom i slanom karamelom, umesto karamela, pobacaću maline po čokoladnom filu. Mada... kad je već spreman puter i slatka pavlaka, daj da sunem, možda rastopim ove grudvice. Malo morgen, ostadoše one, a ja mutim mutim i sve mislim, uspeću da ih razbijem. Odjednom: Eureka! Vadim cediljku, fino procedim karamel, ukuvam ga još malo, dodam cvetnu so, zalijem tart i izjurim na vrata, usput grabeći zaostalu kiflu od njihovog doručka, jer tek kada sam digla glavu od kolača, shvatam da mi se manta u glavi od gladi.

Pufnica mi trči u zagrljaj, svaki put kao da smo se rastale pre mesec dana, a ne tog jutra, i taj zagrljaj umiruje sva moja treperenja.

Dolazimo kući, ona se sprema za dremku, i čim je dotakla jastuk, već čvrsto spava. Ja se vraćam mojim slatkim mukama, filujem i ukrašavam tartiće, i naravno aranžiram za fotkanje. Slike su odmah na mrežama, jer blog se tako "hrani".

Sve je spremno za večeras, ja sednem na kauč, i uzimam skripte iz Programa obuke i polaganja ispita za rukovanje vatrenim oružjem, ne pitajte ništa :) Uz svo kuvanje, i vitlanje po sceni u haljinama iz epohe, prekjuče sam i pucala! Iz Gloka. I što je najluđe od svega, jako mi se dopalo, a pritom je bilo prilično uspešno. Dok čitam Zakon o oružju i municiji, gubim se već na članu 12. i budim se u time lapse-u, pola sata kasnije, jer bosa stopala tabanaju po kuhinji, i čangrljaju šerpe koje pokušava da dohvati, i oliže sve što može od zaostalih kremova i filova.

Dolaze i dečaci, ja se spremam za predstavu, zovem taksi, i kao savršen znak da mi onaj od gore ipak potvrdi da sam na pravom putu, po mene dolazi dama taksista, koja iskače iz kola i pridržava tacne dok se ja nekako smeštam na zadnje sedište. E sad, tokom celog haosa, sve vreme me savest kucka po ramenu i opominje: "Opet nisi izbacila novi post! moraš da napišeš novi post! morala bi da objavljuješ češće! već su počeli ljudi da te zovu za profesionalne angažmane, poradi na širenju bloga, piši češće, osmisli još neke aktivosti...." I samo mi se redjaju misli, a kad zastanem, znam nemam GDE da uglavim još vremena da se posvetim blogu na profesionalniji način, jedva i ovo stižem. Odmahnem savesti u Skarlet O'Hara stilu i "Misliću o tome sutra!"

Predstava se završava ovacijama, a iste su doživeli i tartići kada sam ih iznela kolegama. Zvezda večeri apsolutno je bio Tart sa karamelom i čokoladom, i sve one bačene šerpe koje su ostale kod kuće da čekaju da ih mukom "razkaramelizujem" :), poslužile su kao savršen uvod u grand finale.

Nasmejana lica, zveckanje čaša, prsti umrljani slanim karamelom, i kremom od pistaća, i sve je došlo na svoje.

Još kada pomislim na one "propale" korpice koje sam napunila za ukućane, i koje nas čekaju da ih za doručak smažemo, ozari mi se duša, i shvatim da ovaj ludi, nezaustavljivi život itekako ima smisla!

Dama s kamelijama, Narodno pozorište

Recepte za Tart sa čokoladom i slanim karamelom, kao i sa poslastičarskim i voćem, možete naći u starijim postovima, u odeljku Kolači. Prijatno!