Negde od polovine februara krene naša čuvena sezona rodjendana.
U nešto malo više od dve nedelje nagurasmo se Sinak, ja i Ćera. Nas dve u tri dana razlike.
Tako ispade da u našoj kući mi nekako više plivamo nego što hodamo.
All tagged čokolada
Negde od polovine februara krene naša čuvena sezona rodjendana.
U nešto malo više od dve nedelje nagurasmo se Sinak, ja i Ćera. Nas dve u tri dana razlike.
Tako ispade da u našoj kući mi nekako više plivamo nego što hodamo.
Jutro osvanulo sunčano i svetlucavo, kuća okićena, trepere lampioni i sveće, pokloni dremaju ispod jelke, dečaci otišli u "lov" na Kalenić, devojke fotkaju i grickaju božićne keksiće...
Nema više telefona, mailova, obaveza, pritisaka....
Idemo da okrenemo krug po kraju, udahnemo zimski, sunčani vazduh i srknemo cimet penicu sa nekog savršenog kapućina, i onda nazad u carstvo brašna, kestena, cimeta, kardamoma, kotleta, ruzmarina, kvasca i kiflica, šerpi, lonaca, vruće rerne i kuvanog vina...
Stiže Nova Godina!!!
Još nije počelo ono praznično ludilo, a ipak sve svetluca, jelke su okićene, već po komšiluku možete kroz prozore da naslutite kako trepere ukrasi na njima. Nisam ranije toliko volela zimu, doduše i dalje vodim malu borbu sa hladnoćom, ali svake godine se sve više i više navikavam da zimske čarolije.
Žale mi se ukućani.
Kažu, samo izmišljaš nešto, mesiš nove kolače, testiraš recepte, i sve si one naše stare, omiljene kolače zapostavila.
Da li bi počela celo ovo gastronomsko putešestvije kroz kuhinju i cyber svemir pre tri godina, da sam znala koliko će se nešto što je počelo kao usputni hobi razlistati u skoro pa polu-profesiju?
Ne znam, verovatno ne, a opet ko zna...
Jer, nikada nisam umela da sedim skrštenih ruku, i gledam kako vreme prolazi u usputnom trošenju svakodnevnih obaveza. Svaki malo duži period dokolice (čitaj: sve duže od dva dana), oduvek je prerastao u neku novu aktivnost, hobi, ljubav, znatiželju, zanimaciju, pa eto tako dodjoh i do novog zanimanja.
Čudnovata je ta veza izmedju hrane i raznih sećanja, a sasvim dragocena, i značajna u našim životima.
I tako nežno posebna. Jer, ništa nema takav ukus detinjstva, kao prženice, spanać, bečke šnicle, paradajz iz bašte, zlatni delišes iz gajbica u podrumu, kompot od bresaka iz staklenih tegli, patišpanj sa višnjama, i na vrhu piramide, njeno veličanstvo Reforma!
To je samo još jedan dokaz da pravila nema, da neke jednostavne stvari mogu da budu baš ono pravo, da se može tražiti lepota, i zadovoljstvo, tamo gde ih najmanje očekujemo. I da nikad ne treba unapred odustati od nečega.
Jer, iznenadjenja se kriju svuda oko nas, a ponajviše u malim i običnim radostima!
Oduvek smo ješna familija.
Volimo slatko, slano, meze je apsolutni favorit, a tek teška artiljerija, poput jagnjećeg pečenja, pekarskog krompira... apsolutno ne pravimo pitanje.
I to je sve nekako prirodno, i bez velikog opterećenja.
Pada prvi sneg.
Doduše jedva primetno, samo ako pogledate ispod ulične svetiljke, u snop žutog svetla koje treperi kroz noć, samo onda ćete spaziti male, pahuljaste mrve, koje koso promiču.
Kako se krošnje zacrvene, i pozlate, dani skrate, a po kraju počne da se širi, za mene neprikosnoven, miris pečenih paprika, znam da je odmah tu iza ćoška, period jesenje i zimske radosti, druženja uz mnogo hrane i dobrog vina, period slava.
Oduvek je treptala na samu pomisao promene.
Nije to zato što je nestalna, niti je to onaj nemir koji tera na brzoplete greške. Ona voli sigurnost, rutinu, ustaljen ritam. Čezne za ritualima, gnjezdi se u bezbrižnosti poznatog, lako krivuda unapred zacrtanim trasama.
Kada vreme curi, što je prilično često, nije lako u taj kratak dan uglaviti još i mešenje domaćih kolača.
Ali, nekada je potrebno samo malo.
Malo vremena.
Malo sastojaka.
Malo postupaka.