Da li je moguće da je prošla polovina novembra i da je Nova godina evo tu, iza ćoška?!
Pre nekoliko godina dan je promicao uobičajenom brzinom. Poneki je bio kraći, ali i to tek retko, kada se desi da se preklopi baš pregršt obaveza.
Da li je moguće da je prošla polovina novembra i da je Nova godina evo tu, iza ćoška?!
Pre nekoliko godina dan je promicao uobičajenom brzinom. Poneki je bio kraći, ali i to tek retko, kada se desi da se preklopi baš pregršt obaveza.
Pre otprilike dve godine, negde početkom oktobra, počela sam stidljivo, i skoro nevidljivo, ovo moje cyber pisanje, kuvanje i fotkanje.
Što vreme više prolazi imam utisak da je to bio pravi potez, iako sam tada mislila da je to samo još jedan način da pomalo zašarenim svoje dane, i radim nešto što volim, onako… samo za svoju dušu, usput.
Već sam o tome pisala, i sve sam odmah pošteno priznala.
Nisam luda za ultimativno zdravom hranom, makrobiotikom, a tek ne za raznim novim pokretima pravilne ishrane. Vegetarijance apsolutno poštujem, naročito razumem ljubav prema životinjama, i užasava me smer u kojem se krećemo, uslovljeni masovnom proizvodnjom i korporacijskom borbom za prevlast na tržištu hrane. Ali, uz sve to, da prostite na izrazu, poštujem i čvarke. A posebno poštujem izjavu jednog fantastičnog doktora, fiziologa i nutricioniste, da mi još uvek nismo utvrdili ŠTA JE ZAPRAVO ZDRAVO.
Oduvek je treptala na samu pomisao promene.
Nije to zato što je nestalna, niti je to onaj nemir koji tera na brzoplete greške. Ona voli sigurnost, rutinu, ustaljen ritam. Čezne za ritualima, gnjezdi se u bezbrižnosti poznatog, lako krivuda unapred zacrtanim trasama.
Možda će nekako ipak isplivati sve ono najbolje u ljudima, i ova naša sredina počne da raste i gradi neku novu energiju.
A ja možda dočekam neki ozbiljan kulinarski institut, pa makar i kad budem u penziji.
Za kuhinju makar, nikad nije kasno!
A svaki dan se trudim da ugrabim par minuta svog mira. Pokradem deci poljupce i osmehe, pa ih nosim kroz dan da me čuvaju usput. Naslonim se Njemu na rame kad god ugrabim priliku. Kupim najveći buket ruža na Kaleniću, da mi miriše na kuhinjskom stolu. I kad smognem snage, umesim neku slasnu lepotu, umešam prste u testo, i razlijem voće po njemu, pa da nas po potrebi, pokoji slatki zalogaj vine u nebesa.
Leto je, kraj jula, grad se prazni, dani vreli, posla je malo, i... ja sam se ulenjila.
Ne ide mi nešto... ništa.
Ako postoji mesto na ovoj planeti, gde bih umela da smestim svoju izbirljivu personu da živi neki deo života, to bi mogla biti samo Italija.
Što sam starija, sve više čeznem za prirodom.
I to nekako, iskonski, konstantno i posvećeno. Bez prekida mi nedostaje da gledam u zeleno, da osećam miris mora, ili mokre zemlje, da čujem Ništa, ispresecano cvrkutom, žuborom, i treperenjem lišća. A najviše od svega, nedostaje mi širina pogleda!
Bila je to posebna prilika, vikend, divan dan, poseta prijateljima, uživanje u prirodi, i pravi momenat da se ponese neka fantastična letnja đakonija. Nešto specijalno. Mali praznik za oči, dušu i nepca.
I rešila sam, biće to tart sa voćem.
Meni maline zasigurno uvek izmame osmeh na lice. Mirišu na rano leto, na dvorište iza kuće, na prvo branje, i simultano jedenje, bez pranja! Ništa nije tako slatko kao neoprane maline. Imam utisak da čim se pokvase, ona njihova baršunasta lepota, izgubi svu svoju draž.
Da se smejemo čim se probudimo. Da se grejemo na suncu. Da se ne sklanjamo od kiše. Da čujemo šta naši “mali” imaju da nam kažu. Da ne slušamo ono čime “veliki” žele da nam pokvare svaki dan....
Sedeo je mirno, po koja reč sa drugom do sebe, i sve vreme staloženo mahanje i blagi pogledi u pravcu njih troje. I kroz debela stakla mogla je da oseti kako mu igra malo srce, i kako najednom u njemu narasta osećaj da od tog trenutka počinje nešto drugo, nešto sasvim novo, veliko i posebno važno.
Priznajem, evo, javno. Grešna sam.
Do skora nisam bila ljubitelj zeleniša u tanjiru. Nije to baš nešto za pohvalu, ali nisam ni prva ni poslednja.
I najzad, jagode su stigle, ja sam imala malo vremena. Doduše, sasvim malo, i to sve uz dvogodišnju asistentkinju koja je sve vreme jela brašno, i testo sa radne površine, otimala jagode iz činije, te sam na kraju morala da dodam i trešnje u recept.
My whole life I've had this profound and deep connection with the stove and oven.
It was love at first sight. I'm sure I wasn't more than 5 years old when I made my first "ratatouille" soup out of coffee, flour, ground paprika, salt, pepper and all the herbs I could find in my Grandma's kitchen. Not a very flattering begging, but it was enough for me. Just to inhale all those scents from little jars, and stir my "soup" a couple of times with a wooden spoon, and the magic began.
Stajao je okrenut ledjima uz šporet, dok je kroz kuhinjski prozor prodiralo koso jutarnje sunce.
Još uvek blagi, i crveni zraci, padali su po ormarićima, a sa šporeta je pucketala voda iz džezve. Otvorena limena kutija za kafu, kašičica u njegovoj ruci, i noć ranije pripremljena bela šoljica. Mali ritual, i preko potreban osećaj samoće i mira, dok dan još nije ni počeo.
Celo detinjstvo i mladost, Uskrs ima samo jedan ukus. Taj neobično, pikantno oštar i slasni ukus bakinih uskršnjih jaja. U tatinoj knjizi recepata uz njihov naziv stoji "Lujkina jaja". Po mojoj prabaki, neobičnog nadimka, čije interasntno poreklo zaslužuje posebnu priču. Tek kada sam počela ozbiljnije da se bavim svojom kulinarskom pasijom, i prelistavam porodične recepte, zapitala sam se o poreklu naziva tih jaja.
Sve je lako, i sve je moguće. Otresa se ustajala prašina sa mokasina i usporenih misli. Sve leprša, i leti. Možda nikada nisam umela da savladam do kraja taj ludi prolećni tok života. A i zašto bih? Jer, ima li šta lepše od nasmejanih lica, šarenila cveća u parkovima i na terasama, opojnih mirisa koji lebde ka vama sa svih strana.
Postoje neka jela koja, iz meni ne sasvim jasnih razloga, nisu tako česta na repertoaru naše kuhinje.
Ne mogu da kažem, ima tu i nekih koja nedostaju zbog jednostavne činjenice da ih ja ne volim. Što, priznajem, izaziva povremenu pobunu u našim redovima od strane ljubitelja plavog patlidžana, na primer. Ali, to su zaista sporadični slučajevi.