Brzina svetlosti iliti Italijanska torta "5 minuta"

Da li je moguće da je prošla polovina novembra i da je Nova godina evo tu, iza ćoška?!

Pre nekoliko godina dan je promicao uobičajenom brzinom. Poneki je bio kraći, ali i to tek retko, kada se desi da se preklopi baš pregršt obaveza.

Nedelje su tekle lagano, možda kao potoci s kraja leta, pomalo na preskok, katkad sasvim nežno. Vikend je trajao, i trajao, a tek nedelja... dražesni dan za pijacu, šetnju, kafu, kuvanje, dremku, kolače, druženje s prijateljima, pa opet šetnju i na primer, palačinke za večeru. 

Mesece sam čekala.. dok prodje januar, pa polako pripreme za sezonu rodjendana krajem februara, početkom marta. Pauza... pa proleće, koje traje, i pulsira, i razvija se, i omamljuje, i natenane mađija, i prerasta u leto. A celo leto sanjarim o moru, planiramo, iščekujemo, nikako taj juli da prođe, avgust ni na pomolu. Sečemo to lenjivo leto nekim vikend akcijama po Srbiji, spuštamo roletne da popodne, po najvećoj omorini.. odmorimo... I onda pristigne avgust, i klaj klaj, po ostrvima, po plažama, po tavernama... čitamo nepročitane knjige, kuvamo pomalo, plivamo prilično, i upijamo sunce do poslednje kapljice soli. Septembrom još uvek šetam preplanula ramena, iako se zlati komšiluk, i već ponegde zamirišu pečene paprike, ja preslažem ormare i čekam da počne pozorišna sezona. Razmišljam o planovima, i menjam rokovnik, jer glumci celog života kao školarci, od jeseni do jeseni... Oktobar nas zatvara u toplu kujnu, i opet šporet dugo peče gibanice, paprike, bundeve, ćurku na podvarku, i keks sa cimetom. I tako sve do zime...

I tako sve u krug...

Ali, negde mi se izgubile neke... godine?

Od kada nas je 4 kom, od kada smo osvojili školu, od kada sam počela da pišem blog, od kada smo pokrenuli sami jednu pozorišni priču... Nestadoše mi dve godine netragom.

Taman praznici posle Sv. Jovana malo stišaju, napadnu domaći zadaci, rodjendani, treninzi, predstave, gostovanja... Onda neke obaveze, usputne a nezaobilazne, natrpaju dane, i oni samo lete. Eto ga i Uskrs, jedva je malo primirilo, i opet. Lepo vreme, da se izađe, da se upije prvo sunce, da se ne propusti dan. Spremi/raspremi momka za rekreativnu. Kraj godine, knjižice i slavlje. Spremi/raspremi momka za kamp. A devojka već ima svoj raspored, i društvo u parku, i energije za presipanje. Utom će momak u goste u Žiču, pa će se utom i vratiti veseo, pun snage i nezaustavljiv. More, jurnjava, uklapanje momačko/devojačkih rasporeda i želja, plivanje od 6ipo minuta, i nepročitana knjiga, manje od pola od pola...

Ne znam koliko će još ovako da traje, ali ako malo ne uspori, čini mi se da će biti uputnije da se teleportujem od jeseni do jeseni, nego da bezuspešno pokušavam da povratim svoj nežni, dražesno opuštajući životni ritam.

Primereno temi, evo kraja posta, i evo najbrže torte u "svemiru" :)

 

Italijanska torta "5 minuta"

200g brašna

200g putera

200g šećera

200g ljuspica badema, ili mlevenog blanširanog badema

3 jaja

prašak za pecivo

malo soli

rendna kora limuna i pomorandže

80ml soka od limuna, pomorandže ili mandarine

U multipraktiku smešati sve sastojke. Prvo izmešati suve, pa onda vlažne. Puter mora biti na sobnoj temperaturi. 

Druga opcija je da se umute penasto jaja i šećer, pa se dodaju ostali sastojci, sem brašna, koje se doda na samom kraju zajedno sa praškom za pecivo. 

Izliti u kalup za tortu, podmazan puterom i obložen papirom, i peći 40tak minuta na 180 stepeni. 

Prijatno!