Intermezzo
Da se smejemo čim se probudimo.
Da se grejemo na suncu.
Da se ne sklanjamo od kiše.
Da čujemo šta naši “mali” imaju da nam kažu.
Da ne slušamo ono čime “veliki” žele da nam pokvare svaki dan.
Da nije važno što nemamo.
Da uživamo što imamo.
Da dajemo sve što možemo.
Da primamo sve što nam se pruža.
Da se gledamo u oči.
Da se milujemo prstima.
Da tražimo radost, makar se krila u džepovima punim kamenja.
Da ljubimo nekog, svaki dan.
Da ih gledamo dok spavaju.
Da jedemo strasno.
Da spavamo čvrsto.
Da grlimo često, i češće.
Da sanjamo zajedno.
Da pevamo glasno, iako ne čujemo sve note.
Da ležimo na travi, i gledamo dugo u oblake.
Da mirišemo cveće, voće, knjige i kafu.
Da svaki dan šetamo decu, kuce i kolica za pijacu.
Da se valjamo po pesku i slušamo ptice, zrikavce i ribe.
Da milujemo more.
Da nas nije briga što nisu Nas zvali.
Da nam je drago što Njih jesu.
Da spajamo ruke, da nas je što više.
Da umemo da plačemo.
Da ne umemo da tugujemo.
Da znamo da tražimo ono što je naše.
Da ne znamo da čuvamo za sebe, ono što bi neko drugi lepše umeo da ima, nego mi.
Da puštamo preko reda one kojima se žuri.
Da nam se nigde ne žuri.
Da tražimo pomoć.
Da pružamo ideje.
Da slavimo rodjendan kad god naučimo nešto.
Da imamo vremena.
Da nemamo neprijatelja.
Da pamtimo sve ljubavi.
Da zaboravimo sve nepravde.
Da spustimo roletne u podne, i zaustavimo vreme, kad mu vreme nije.
Da rastresemo ormare, izvrnemo fioke i prosledimo sve što možemo, tamo gde treba.
Da skupimo na gomilu sve naše milo, i samo budemo zajedno.
Da gledamo u vodu.
Da palimo vatru.
Da stvaramo.
Da ne rušimo.
Da pišemo.
Da pamtimo.
Da rastemo.
Da sklapamo.
Da ludujemo.
Da mirujemo.
Da mislimo.
Da pamtimo.
Da verujemo.
Da volimo.
Da ŽIVIMO.
