Širina pogleda iliti Odmor na "kvarno"

Ovo je, u stvari, priča bez recepta. 

Ovo je, u stvari, mala pauza.

Ovo je, nekako, odmor na "kvarno".

Priznajem, to se ljudski zove "vatanje krivine", ali moram nekada i tu tehniku da primenim. Ruku na srce, ovo je mogla biti priča i o Choux testu, Princes krofnama i Eklerima, obe radionice sam odradila kod moje divne Gospodje Mirkov. Spremala sam i Cantuccine za jedno žensko veče, i Italijansku Brzu Tortu sa bademima i limunom, za drugo žensko veče... Ali, svi ti recepti su trenutno na čekanju.

Zato što smo, vrlo uspešno, između svih obaveza, poslovnih i porodičnih, a zahvaljujući mojoj Kumi Kraljici i njenom dragom, uspeli da uteknemo par dana na planinu.. u raj ozbiljne nadmorske visine... medju borove, šum vetra, u ultimativni style concept planinskog chic-a, koji je Kuma osmislila za svoju porodicu, i nas, privilegovane prijatelje.

Što sam starija, sve više čeznem za prirodom. 

I to nekako, iskonski, konstantno i posvećeno. Bez prekida mi nedostaje da gledam u zeleno, da osećam miris mora, ili mokre zemlje, da čujem Ništa, ispresecano cvrkutom, žuborom, i treperenjem lišća. A najviše od svega, nedostaje mi širina pogleda!

Da mi nije najdalja tačka kada niz Bulevar ugledam zlatno sunce, koje zalazi negde oko Taša. I ponekad, jako retko, poneku panoramu grada kada se spuštamo kolima od Bubanj potoka. 

Terasa odavno ne zadovoljava moje potrebe za šumom. Iako se uporno trudim da stvorim zeleni filter, ispred svakog prozora koji posedujemo u stanu. Dobijam i "primedbe" od ukućana, da je cela terasa mala džungla, na koju ne može ni da se izadje od saksija. Pa da... I to je istina... Drugačije ne umem. 

Ali, sve to i dalje nije dovoljno.

Želim da gledam u brda, u svim nijansama zelene. U borove, breze, i hrast, u tminu i hladovinu kojom čuvaju zemlju ispod sebe. U livade previsoke trave, koju niko ne kosi, u koju se, prokleto isuviše gradski, bojim da udjem dublje od par koraka, iako me tako privlači da trčim kroz nju. Da berem poljsko cveće iz samog srca tog šarolikog tepiha, a ne samo kukavički obigravam oko njenih oboda. Želim da ležim uz neki potok, i kroz retku krošnju breza gledam paperjaste oblake kako promiču nebom. Da me uspavljuje huk šume, a ne 26ice. Da perem deci ruke od blata iz šume, a ne od peska iz parkića. Da i oni gledaju daleko, što dalje. Da vide i shvate na vreme, koliko je blagotvorno i nasušno gledati preko sedam brda, i sedam dolina, a ne samo jedva malo dalje od svog nosa. 

I ne vredi...

Tako retko, jedva po koji put, uspemo da izvedemo taj Hudinijev trik, i zbrišemo u planine.

Zato, praštajte... ovog pute nema Eklera, Princes krofni i Cantuccina...

Samo Brda, Potoka, Šuma.... i POGLEDA!