Ima toliko loših osobina koje čoveku mogu da pokvare karakter. Ako počnem sve da ih nabrajam, naročito ove moje, nikad nećemo stići do dela o kuvanju.
Nije baš da mogu da se pohvalim kako sam blagoslovena manjkom nezgodnih karakternih crta, ali ono na šta sam prilično ponosna, i što je retko kad tokom života bio moj kamen spoticanja, to je lenjost!
Pročitala sam negde, a sama znam to odavno, sve je stvar perspektive.
Ugao iz koga posmatrate život, može toliko da vas oplemeni, ili u suprotnom, da vam uskrati toliko toga.
O da, jesen je stigla!
Kada vreme curi, što je prilično često, nije lako u taj kratak dan uglaviti još i mešenje domaćih kolača.
Ali, nekada je potrebno samo malo.
Malo vremena.
Malo sastojaka.
Malo postupaka.
Nakon šest godina singl, i skoro godinu i po duplog roditeljstva (ukupno sedam), došla sam do "genijalnog" zaključka - MANJE JE VIŠE.
I mada deluje nemoguće, i mada je potrebno mnooogo strpljenja, čeličnih živaca, i ozbiljne logistike, vredi pokušati odbraniti vrednosti i radosti običnog, jednostavnog odrastanja.
Što ste stariji, reč "nostalgija" prestaje da ima prizvuk opšteg mesta, iako ni sami niste sigurni kada se to tačno dogodilo.
Nekada, uzimala je nejasne obrise nekih, vama pomalo dalekih, fraza. Tito i Jugoslavija, bratstvo i jedinstvo, prvomajska parada i slet, fića i stojadin, Bijelo dugme i Novi fosili, Dubrovačke letnje igre i Pulski festival, i još pregršt takvih pojmova, koji, istinu govoreći, bude u vama neka sećanja, ali nikako da razaznate koja od njih su zaista vaša, a koja su ona o kojima ste samo slušali tih osamdesetih kada ste počinjali da rastete.
Dođu tako neki dani…
Nije da vam nešto fali, nije da nešto nije u redu, nije da postoji neki problem. Sve je isto kao i juče, sunce je izašlo, grad se probudio, uobičajeni zvuci svud oko vas, kafa miriše iz kuhinje i puno je osmeha, gde god da se okrenete.
A opet, nekako, kao da ništa nije na svom mestu.
Kako objasniti ljudima da nema veće radosti od mirisa.
Miris novih knjiga. Miris turske kafe, sveže samlevene, ili tek provrele. Miris mokre zemlje u proleće. Miris pečenih paprika, pomešan sa mirisom opalog lišća u ranu jesen. Miris mora uz stene, tik pred zalazak sunca.
Probudila sam se negde pred zoru. Nečije malo koščato kolence,“nežno” me je gurkalo u levi bubreg. Neznano kada, Mali Gospodin je prebacio svoj jastuk, a zatim i sebe, u naš krevet. Retka prilika, inače se žali da mu je gužva, i demonstrativno odlazi u svoj.
„Voliš da kuvaš..“ – rekao mi je jednog jutra, dok je miris turske kafe golicao moje nozdrve, onom svojom uzbudljivom toplinom, koja me tako veseli. Iako ne pijem tursku kafu.
