Ne pakuje mi se kofer iliti Rodjendanska torta
Kofer zjapi otvoren, spakovana je kesa sa kostimima i rekvizitom još pre par dana, i to je sve što se u njemu trenutno nalazi. Dobro, i neseser sa kozmetikom.
Od kada nekoliko puta godišnje pakujem četvoročlanu porodicu, sa svim propratnim "čarima" te "očaravajuće" aktivnosti, prilično sam uznapredovala. Smanjila sam broj bespotrebnih gluposti u koferu, tipa peškiri i posteljina za decu, tri puta rezervna preobuka da bi bili uvek čisti i opeglani, i raznorazne slične nebuloze.
Sada, čak i neplanirani ski vikend ne izaziva u meni paničan očaj pred činjenicom da ću morati da se PAKUJEM.
Tako da bilo koji put, koji podrazumeva da pakujem samo sebe, već samom tom činjenicom podstiče kod mene ležernu radost, i osećaj ultimativnog lagodnog avanturizma.
Ali, sad nastupa problem...
Nikada, nigde nisam išla sama duže od tri dana. Bez dece.
Sad sa svih strana čujem kikotanje mojih prijatelja, koji pomalo sažaljivo gledaju na moje emotivno-psihološke ispade u situacijama kada treba da spakujem kofere, i... ostavim decu. Jer, tolika su deca porasla, a roditelji su im putovali, i putuju, i nikome ništa ne fali, i sve je to normalno...
I sve ja to znam.
Ali, JA nisam normalna.
Ja sam sasvim, i potpuno, poseban i izgubljen slučaj.
A trudim se, i borim, i sve sam bolja, i čak sam ponosna na sebe što godine prolaze, a ja sve lakše gledam na bilo koju vrstu "odvajanja".
Ali, ovo je nekako baš nezgodno.
Nisam očekivala, i sve do jutros sam ponosno lepršala, čak začudjujuće radosno iščekivala predstojeću avanturu.
A onda jutros, sve se izvrnulo.
Jer, rodjendan joj je. Jer, tako je i dalje nežna, i željna. Jer, grli me kada dodjem po nju u vrtić, svaki put kao da sam se vratila sa duugog puta. Jer, plače kada je ostavim u kolima, pošto me izgubi iz vida čitavih 40 sekundi, dok preuzimam nešto od kume. Jer, priredba je u boravku, a On je želeo da budem tu. Jer, pita da dodje da spava sa mnom u krevetu, pošto putujem, a inače nikako ne voli da se mazi. Jer, oboje su i dalje tako mali.... i tako moji.
A znam, proleteće, i znam, tako brzo će doći dani kada će jedva čekati da mi vide ledja na vratima, sa koferom u ruci. Zato, pomalo blesavo, čak i uživam u ovoj "tihoj patnji", iako je jači ovaj suludi osećaj da mi je srce pritegnuto tim istim koferom.
I dosta sad! Samo da je zdravlja, i radosti, avantura, i novih rastanaka, i povrataka. Jer, ništa nije lepše, nego VRATITI se kući.
Rodjendanska torta
Kore:
4 jaja
150g šećera
100g brašna
50g gustina
prašak za pecivo
ekstrakt vanile
1/4 kašičice kardamoma
Fil:
4 žumanca
1/2 l punomasnog mleka
70g šećera
30g brašna
30g gustina
ektrakt vanile
60g bele čokolade
kašika arome pistaća
100g putera
voće po izboru
Umutite penasto belanca, pa im dodajte postepeno šećer, jedno po jedno žumance, vanilu, i na kraju prosejano brašno koje ste pomešali sa gustinom, praškom za pecivo i kardamomom. Umešajte spatulom. Ulijte u okrugli pleh prečnika od 20-24 cm, koji ste postavili peki papirom. Ja volim da pečem u manjem plehu, da tortica bude "dundasta", ali sasvim je svejedno.
Pecite u rerni na 180 stepeni, oko 30tak minuta.
Izvadite koru da se hladi.
Mleko ugrejte na srednjoj vatri, sa vanilom, a u činiji žicom umutite žumanca sa šećerom, pa dodajte brašno, pa gustin. Dok mleko još nije vrelo, uspite trećinu mleka u činiju sa žumancima, promešajte, pa vratite u šerpu i na ringlu. Sve vreme mešajte žicom. Kad počne da se zgušnjava, sklonite sa vatre, mešajte 60 sekundi, pa vratite na vatru još minut da baci ključ. Umešajte mrvljenu čokoladu, da se otopi, i aromu pistaća. Prohladite, prekriveno providnom folijom, pa umešajte mikserom puter na sobnoj temperaturi, da dobijete fin svileni krem.
Presecite koru na tri dela, pa redjajte, koru, fil, voće, i tako tri puta.
Ja sam koristila svež ananas, i višnje.
Ukrasite prema želji.
Prijatno!
