Čemu služi Tuga
Nije Tuga nešto "tamo".
Nije ni redak gost.
Menja oblike, menja veličinu, menja agregatna stanja, i jačinu.
Ali, obrni okreni, svako malo, eto nje.
Postoji neki čudan besmisao kada te prvi put ozbiljno strefi, jer nisi spreman, i nemaš nijednu fioku iz koje možeš da izvučeš neki pouzdan način da se izboriš sa njom.
Ne pomaže ni to što cela civilizacija stremi ka tome da se tuga ukine iz rečnika, kao neko sušto zlo, koje preti da uništi čovečanstvo. Raznorazni "vodiči za sreću" propovedaju pozitivu, kao jedini mogući oblik postojanja, i sa svih strana nas napada mantra: Sreća jedino vredi!
Štitimo sebe, štitimo svoje bližnje, decu pogotovo, i u svemu tome gubimo toliko toga.
A Tuga nije igrač koga možete da predriblate.
Kada pravimo taktiku da je eskiviramo, umanjimo ili čak potpuno poništimo, radimo protiv sebe. Jer, ona uvek rikošetira o neki ćošak, po mogućnosti veoma oštar, a onda nas posle razvali svom silinom.
Ja sam dosta vežbala taj "predmet" tokom dosadašnjeg "školovanja".
Nažalost, ili možda ipak na sreću, puna sam iskustva, i raznoraznih ideja i razmišljanja na tu temu.
Ono što mogu sigurno da potvrdim, to je da je "prepuštanje" uvek bolja opcija.
Ali ni to nije lako. Kada imate 19 godina na primer, mislite da je svo znanje i snaga ovog sveta pod vašim nogama, i ta sila koja nosi, ide nekim svojim pravcem, nemate ni najmanje uticaja na nju. Tek nakon mnogo godina se ispostavi da nešto za šta ste mislili da ste prošli manje više bez ožiljaka, dobija neki nov život, i pomalja svoju ne tako dražesnu glavicu. Jer, godine se gomilaju, pogledi na svet se drastično menjaju, emocije imaju drugačiju kilažu, i dodjemo do toga da što smo jači, utoliko smo i nežniji.
Zato Tuga svoje modro paperje slaže po svakom novom susretu sa njom, i tako gomila tvrdjavu od nežnosti. Koliko god protivrečno zvučalo, što više tog paperja, to je tvrdjava čvršća.
Nije istina da je lakše, teže je.
Nije istina da se čovek navikne, svaki put je kao prvi.
Ali isto tako nije istina da to ničemu ne služi.
Uvek smo besni, očajni, i nije nam jasno zašto?!
A nema odgovora. Ali ni ne treba da ga ima. Mi smo ti koji moramo da pustimo život da ide svojim tokom. Sa svim mračnim uglovima, i blještavim, toplim danima koji čekaju iza svakog tog ugla.
Tuga boli, i štipa, i grebe iznutra, a u isto vreme, otvara srce na troduplu širinu. A onda vidimo i ono što nismo umeli da primetimo. I osećamo iskonsku sreću, jer miriše proleće, i kiša, i Njena kosica na Kosili, a kuća na prženice. I lupa nam srce od jednog običnog, stohiljaditog poljupca, kao da je prvi. I smejemo se ludo, dok nas ne zaboli stomak, samo zato što Blesan djuska ludi ples, uz neku izmišljenu melodiju. I čitamo knjige, a sklanjamo telefone. I čekamo prvi sunčan dan da istrčimo na mladu travu. I grlimo prijatelje, nežnije nego inače. I ponovo krademo vreme da pišemo i šaljemo čestitke za Novu Godinu. I sa osmehom puštamo ljude preko reda u pošti. I sporije hodamo, i kada negde žurimo.
I čvršće spavamo. I duže grlimo. I češće ljubimo. I lakše volimo.
I snažnije Živimo.
Jer, svaka Tuga, u stvari, radja novu Sreću.
