Deka

Neobičan zadatak. Napisati nešto o deka Raši.

A njegovih “lica” je tako mnogo. Ono ratno, partizansko, oslobodilačko, lice polaznika poljoprivredne škole, pa lice jednog od osnivača i predsednika Crvene zvezde, zatim lice novinara, političara, funkcionera, i spisak se ovde ne završava. Njegovi saborci, saradnici, poštovaoci i istoričari imaće sigurno toliko toga da kažu o Radovanu Pantoviću.

Ja umem jedino kao unuka, da redjam sećanja na našeg Deku. Deka Rašu.

Ceo moj život, a za mene to je nemali broj godina, on je bio Deka. Penzioner koji čita novine, drema posle ručka i rado ispunjava želje unucima. On i Baka Mira, kao jedno biće, nerazdvojni, oduvek, i zauvek zaljubljeni.

Naše detinjstvo i mladost bili su žarko obojeni dekinim prisustvom.

To je deka koji se pravio da ne vidi kako se zavlačimo pod sto, da ga uplašimo dok on tobož pomno čita novine, a onda skakao kao oparen kada bismo ga ispod stola uhvatili za članak. Cika, i luda radost nas unučića. Taj deka je puštao da mu umotamo sve bakine marame, i okačimo gomilu njenih djindjuva, jer nas je beskrajno zabavljao njegov izgled u kostimu namrštene princeze iz 1001 noći. Učio nas je šah, i naravno tenis, koji je prestao da igra tek u 70toj.

Ponosna sam vlasnica mnogih neobičnih veština, koje sam od njega naučila. Znam da kalemim voće, i razlikujem mnoge njihove sorte, ne plašim se smuka, podmazujem roštilj komadima slanine, kiselim kupus kao od šale, suvereno vladam kosilicom za travu i baštenskim makazama.

Naše detinjstvo ima miris sveže skuvane turske kafe koju je pio sa bakom ispod breza u Čortanovcima, pokošene trave i vlažne zemlje zalivene bašte. Ima ukus dekinog voća…hamburga, vinogradarskih bresaka, petrovača, kupina, marela, ribizli, ogrozda i joste… ukus srnećih ledja i lešnik rolata iz Kluba.

Bio je poseban u svakom smislu, ali ono što ću najviše pamtiti bila je njegova snaga, nezaustavljiva energija, životni žar i elan. Naš Deka Raša je ranom zorom išao kilometrima po hleb, do centra sela u Čortanovcima, igrao tenis do 70te, radio i pisao do poslednjeg daha, i poslednjih godina (znači u devedesetim) vežbao svako jutro, a jedva smo uspevali da ga sprečimo da klekne i popne praunučiće na ledja, da se sa njima poigra “djiha-djiha”.

Uvek zabrinut da li nešto mogu da ponesem, otimao mi je teške kese iz ruku, iako je već jedva hodao. Za njega sam bila i ostala mala, unuka, kojoj treba pomoć i briga, nije vredelo ni to što i sama već dugo brinem o svojoj porodici. Ovih poslednjih meseci, kada smo se družili u domu, pevao je često, kao i tokom života, raspravljao o politici, naručivao omiljene poslastice, i bez izuzetka nas ljubio, i ponavljao koliko nas voli. Ono što je ranijih godina bila ljubav iskazana kroz igru, brigu, razgovore i druženje, sada je ostalo u svojoj goloj suštini, kao velika i čista Ljubav.

Tek 10tak godina unazad počele su da izranjaju priče iz rata, o herojstvima, bitkama, posleratnim iskušenjima, i svemu onome po čemu ga ljudi znaju. Čitajući njegove memoare, pojavljuju se pred mojim očima parčići kaleidoskopa, i sigurna sam ostaće mnogo nepopunjenih delova koji su činili njegovu nesvakidašnju i veliku ličnost.

Život dug skoro čitav vek, toliko raznolik i prepun svega, ne može tek tako samo nestati, i biti zaustavljen u ovom vremenu. On će nastaviti da traje, zauvek u našim srcima, sećanjima i pričama koje ćemo pričati deci, unucima i prijateljima o našem nezaustavljivom Radovanu.

Prati me jedna slika, sveže urezana u mom sećanju.

Tokom jedne od kriza, krajem prošlog leta, deka leži u bolnici, vrlo miran, skoro da ne miče ništa osim usana. Kaže: “Hladno mi je, obuci mi čarape.” A čarape ima. 

Pita: “Boko, treba li vam nešto, imate li hleba? Da odem da kupim?” Zbunjena i uplašena, nisam znala tada šta da mu odgovorim.

Sada znam:

“Imamo deko, SVE što nam treba! Mirno putuj, volimo te zauvek!”