Leteći jul iliti Pekinška patka
Sasvim je suludo što gledam na kalendar i shvatam da je već avgust, pre mesec dana spakovala sam kofere za prvo julsko putovanje, u Kinu, a i dalje imam utisak da samo što sam zatvorila vrata za sobom, skoro usred noći, pred zoru, i krenula daleko na istok.
Ne verujem da bih ikada, iz svog interesovanja ili potrebe posetila Kinu. Toliko je mesta na ovoj našoj lopti koja su mi neodoljiva, privlačna, o kojima maštam, i čije predele opčinjeno gledam po internetu. A Kina nikada nije bila jedna od tih destinacija. Da, jesam bila opčinjena prizorima Zabranjenog grada iz filmova, ili idejom o grandioznosti Velikog zida. Ali, bila sam zadovoljna da samo pratim utiske drugih, umetnika ili putopisaca. I onda, eto tog velikog gostovanja Narodnog pozorišta, i to baš u Kini. I to prvi put u istoriji drame našeg pozorišta, jedna predstava ide u tu daleku zemlju. Velika stvar. Svi uzbudjeni, pa i mene hvata ta opšta putna groznica.
Ta je zemlja toliko neobična i kontradiktorna, da čak i sada, posle svega, ne znam da opišem mešavinu utisaka. Prenatrpanost, i prljavština ulica, i omamljujući mir i čistoća parkova. Prevruće i prevlažno, a sa druge strane luda kiša koja pljušti, ne kao iz kabla, kao iz TUŠA, tokom našeg obilaska Zabranjenog grada, i natera nas da sklopimo kišobrane, i na kraju kao deca, pljuskajući po barama, i pevajući, mokri do gole kože, doplešemo do hotela.
Ultimativno savršenstvo pekinške patke u čuvenom Da Dong restoranu, tj. njegovoj "ispostavi" u tržnom centru, koja ničim, sem cenom ne zaostaje za samim Da Dongom.
I nasuprot tome dani polu gladovanja, usled nedostatka mlečnih proizvoda, i uopšte ukusa na koje smo navikli. Civilizacija takve lepote, nežne svile, savršene keramike, hramova od drveta carskih i nebeskih boja, crvene, zlatne, zelene i plave. A sada potpuno estetski uništena, stilski rasuta, da ne kažem na ivici ozbiljno ružnih pojava, od arhitekture do odevanja.
Tako sam ja, lebdela tim Pekingom, kao u nekom polusnu, malo promenivši svoj odnos prema tom gradu. Ponela sam neke lepe slike, ukuse, osećaje i utiske, ali sasvim dovoljno da to bude... dovoljno.
I onda, povratak, i podli, zli jet lag, koji je svoje pravo lice pokazao tek u povratku, tri dana apsolutnog magnovenja, uz raspakivanje i pakovanje, i pravac more.
Moj raj, mir, čežnja, ljubav i savršen prostor za dušu.
Hm, da... beše nekad. Poslednjih godina, more je veselo ludilo, splet kantica, peraja, gradjenja kula u pesku, tenisa za vodu, besomučnog mazanja kremom za sunce, borba protiv zlih komaraca koji napadaju isključivo najmladjeg i najsladjeg člana, čuveni "sport" stajanje na plaži, izbegavanje luna parka tokom šetnje da ne bi morali 30ti put da se vozimo na karuselu i autodromu, i tako ukrug.
Da, USPUT pocrnimo, USPUT malo plivamo, USPUT pročitam dvadeset i dve stranice nekog Markesa, USPUT popijemo brizer i pivo na terasi, dok andjeli spavaju, a mi se borimo da držimo oči otvorene i sanjivo gledamo odblesak zvezda na površini vode.
Da, sada je more USPUT. Ali, ne mari, slani poljupci, bućkanje u plićaku, novi skokovi s mula, i sve njihove avanture sasvim su dovoljna nadoknada za čuveni postmorski umor, i revitalizaciju u kućnim uslovima.
Ali, zato je ovo jedini, i sasvim dovoljan post za ceo mesec jul! :)
