Rekapitulacija

Kako prepoznati trenutak kada dođe vreme da zastaneš, i sagledaš sebe i svoj život.

Zar nije prirodno misliti da se stvari odvijaju manje više po nekom ustaljenom planu, i da uz neka mala skretanja, taj put ima svoj pravac, koji najviše zavisi od nas samih.

A onda, nekoliko nesvakidašnjih događaja koji deluju kao ničim izazvani, i nekoliko meseci preispitivanja, dovedu do toga da shvatiš kako je možda, ipak, nekako, nekim čudom, moguće da nije sve uklesano u kamenu, i da 37 godina ne znači da su sve staze pred tobom, manje više, prave linije.

Za nekoga ko je osvedočeni štreber, u večitoj borbi sa svojim opsesivno-kompulsivnim delom ličnosti, ko ima izražene stavove, i tretira tu predjenu trećinu života, kao dobar zalog za "vrlo dobro znam kada sam u pravu" stav, neshvatljivo je da se najednom nađe u situaciji za koju nema instant rešenje, ili makar konkretnu sliku problema.

Mozak sklon detaljnom analiziranju, koji radi bez prestanka, besmislenom brzinom, a napunjen gomilom iskustava i različitih znanja, plodno je tlo za seme tvrdoglavosti. 

Tako je, ovu moju komplikovanu glavu, posle toliko godina bezbrižnog uverenja, da sam svoja na svome, da više iznenađenja nema, i da samo sledi lagana nadogradnja već utvrdjenog "gradiva", kao grom iz vedra neba, opalila apsolutna istina, da se SVE konstantno MENJA! Oduvek, i zauvek! Samo ja naivno nisam priznavala da to važi i za nas čvrsto uverene, jake i nepokolebljivo ubeđene da je pravi način samo jedan.

I sada, to neobično, i pomalo zastrašujuće otkriće, dovodi u sumnju toliko toga. 

A onda, na trenutak, promislim, i najednom shvatim da je to tako čudnovato oslobađajuća činjenica.

Ako sam sve ovo vreme mislila, da znam, da sam naučila, da sam shvatila, da je sve samo tako kako se meni čini, a NIŠTA od toga nije definitivna istina, onda to samo znači da se u svakom trenutku mogu otvoriti neka nova "vrata", iza kojih se stvara neki novi, drugačiji život.

Iako u prvom trenu, ostanem bez daha, u strahu da ono za šta sam se čvrsto držala, više nije tako ultimativno postojano, čim prođe osećaj nesigurnosti, preplavi me pomalo treperavi mir, koji donosi ta "praznina", koja otvara prostor za nove poglede, nove stavove koje tek treba osvojiti.

I evo ga, stiže i taj decembar, kao šlag na tortu, da pročisti sve do kraja, pred tu famoznu Novu Godinu. 

Nikada nisam taj 1. januar osećala kao novi početak, nisam pisala novogodišnje odluke, pravila planove za "od prvog", i čekala da jedan datum nešto promeni.

Ali, ove godine, posle svega što je naišlo, u svetlu novih saznanja o promeni, kao nasušnoj potrebi, mislim da ću pokušati da okrenem novi list.

Ne preko noći, ali polako, i uz pomoć treperave, svetlucave lepote, i nežnosti, koju nose praznici.

Jer, samo se tvrdoglavi nikad ne menjaju.

A ja, "nikada" nisam bila tvrdoglava! :)