Otišao momak, vratio se dečak iliti Slasna dobrodošlica za sina
Znala je da će jedom doći i taj dan.
Stajala je ispred autobusa, sa Njom u naručju, i pravila se da je skroz, i sasvim okej. Mala je mahnito mahala, i vikala:"Bato, batooo... Ja ide na puut.. Ja ide dandas (autobus).." i sve tako u krug. A ona je gledala u ta poluprozirna stakla iza kojih je štrčala jedna mala, sveže ošišana glava, koja se nekako neobično mirno okretala gledajući oko sebe. I u masu roditelja ispred.
Očekivala je uobičajenu nezainteresovanost za događanja van autobusa, kao i za mahanje. A mahnitu koncentraciju na drugare, i ono klasično rasuto uzbudjenje koje ga je uvek sprečavalo da ponekad baci pogled i ka spolja. I tih par retkih pogleda, uvek su bili nekako kao reda radi, "Da mahnem mami i tati, oni to od mene očekuju.." Da skine to sa spiska, pa da može na miru da se okrene društvu i ludorijama.
Ovoga puta bio je čudno staložen. Vedar, ali miran, mogla bi da se kladi da je u tom miru bila mrva neke sasvim male tuge. Ne preterane, ali dovoljne da ga umiri, i da tu glavicu okrene u pravcu njih troje koji su stajali ispred, čekajući da se zatvore vrata i začuje brundanje motora. Blagi osmeh, pokreti rukama i čitanje sa usana. Dotakla je kažiprstom slepoočnicu, i klimnula potvrdno glavom uz jedan namig. Sa usana se čitalo: "Pamet u glavu." On je potpuno mirno ponovio sve pokrete, i nekoliko puta klimnuo glavicom, kao da se to podrazumeva. Kao da samo pet minuta pre toga, ispred autobusa, nije učestvovao u preglupom koškanju sa drugom iz razreda.
Sedeo je mirno, po koja reč sa drugom do sebe, i sve vreme staloženo mahanje i blagi pogledi u pravcu njih troje. I kroz debela stakla mogla je da oseti kako mu igra malo srce, i kako najednom u njemu narasta osećaj da od tog trenutka počinje nešto drugo, nešto sasvim novo, veliko i posebno važno.
Jedva je uspevala da zadrži blagi, staloženi osmeh, suptilo mahanje koje je trebalo da znači: "Samo opušteno, veliki si dečko... verujemo u tebe, biće sve dobro, i neće biti nikakvih problema." A iz stomaka je kuljalo more glupih, besmislenih strahova i strepnji. "Ko zna šta mogu da smisle dok su sami u sobi? Biće non stop u svadji. Šta ako odlutaju iz grupe u šetnji? Šta ako previše pričaju za ručkom, pa se zagrcne? Šta ako se prehladi, razboli, padne, povredi, potuče, rastuži, oseti sam?"
Da li iko normalan može da priziva ovoliku količinu stvari koje mogu da krenu po zlu? Može! Svaka druga mama to radi. Samo se beskrajno trude, prave se normalne, i opuštene, zbog tih malih širom otvorenih duša, i njihove bezbrižne radosti.
I u tom trenutku, tog blagog osmeha, koji je skrivao bujicu iskonskih strahova, skoro nečujno, zbog graje dece iznutra, i roditelja spolja, autobus je polako pokrenuo točkove. Njegove zbunjene oči su se munjevito okrenule ka njih troje, a ruke počele besomučno da mašu. Ona je stegnula zube, i poslednji put poslala poljubac, i onaj njegov šmekerski "namig". Za par sekundi, autobus je nestao iza krošnji lipa, a njih troje su ostali na ulici, uzbudjeni, radosni, i potpuno rasuti.
Sedam dana je prošlo čudnovato brzo, a opet, dani su se lenjo vukli, i jedva prelazili jedan u drugi.
Zeleno bela soba je zjapila prazna. U celoj kući neka besmislena tišina, nastala u nedostatku vriske posvadjanih glasića, koji boje svako njihovo jutro ludačkim bojama. Nema školskih obaveza, ni sporta, ni kuvanja ručka u "vojničkim" šerpama. Sve je svedeno, za koji decibel utišano, kao prekriveno nekim sfumatom.
Jedva je dočekala prvo jutro. Znala je vreme za telefonske pozive, znala je i da su male šanse da će hteti da priča, ali nadala se da će ipak čuti njegov glasić. Naravno, da se to nije desilo, jer On je imao pametnija posla, prvo jutro sam u sobi sa društvom, i gomilom najrazličitijih ideja. Te ideje su je i plašile. Čekala je svaki dan onaj jedan poziv, strepela da li će ga biti, i da li će on uspeti da se odupre svom veselom, blesavom porivu da često pravi priličnu količinu "problema". Medjutim, za sedam dana, tih par poziva kada su se čuli, bio je veseo, pomalo smiren, ponosan na pohvale učiteljice, i to što ništa nije imala da kaže za njega, osim: "Sve je u redu."
Dan povratka je bio svečan, kao nekada neki stari državni praznik. Od ranog jutra letela je po kuhinji, mesila, merila, seckala, mutila, presipala, uvijala, redjala, kuvala i pekla. Sve ono njegovo najdraže.
Shvatila je koliko joj je nedostajalo da kuva za njega. Kolika je radost kada se On raduje onome što ona sprema. Izvlačila je iz fioka svojih sećanja, sve svoje povratke. Kada je kuća mirisala na patišpanj sa kajsijama ili višnjama, bečke šnicle i pire krompir, i kiflice sa sirom. Želela je za njega isti porodični ritual. Da dobrodošlica bude i mirisna.
Dan je prolazio, kuća je bila puna plehova koji su se hladili, a ona je treperila sve više, i jače.
I najzad.
Oni su stigli, a iz autobusa je izašao jedan nasmejani, staloženi "momak". Zamagljenih očiju punih nekog prvi put osvojenog mira. Ponosno je izneo svoje novo značajno iskustvo, isto kao mali ranac na ledjima, u kome je uredno složeno bilo sve, što nije očekivala da će uopšte biti vraćeno kući. Bez previše nežnosti, mali zagrljaji, i jedan "baci pet" muškom članu odbora za doček. Vidno je bilo da je iz autobusa izašao i par ženskih očiju čiju reakciju prati sve vreme, i da svaki trenutak koji će umanjiti njegovu važnost, može samo da pokvari tu priču koju su započeli.
Najednom, sve je shvatila. Sav nemir i strepnja su polegli u njoj, kao mlada trava. On je znao sve što je trebalo da zna u tom trenutku. Vratio je sa sobom, u tom uredno spakovanom koferu, i nekoliko meseci, možda i godinu više. I još jedan stepenik je osvojen.
Sada, čekalo ih je sasvim novo sutra, u kome će neke nežne, male ludorije zauvek ostati za njima, a sve viši stepenici čekati da ih svi zajedno osvoje.
"Odbor" za doček
Omiljeni kolač u našoj porodici oduvek je bio običan patišpanj sa voćem. Običan samo po tome što je jednostavan, i tako često pravljen. Ali, apsoultni favorit ukusa, i divote koju izaziva kada se susretnete sa njim.
Recept možete pogledati u starijem postu Patišpanj sa voćem.
Bez Gibanice teško da može da prodje nedelja u našoj kući, tako da je to svakako ono što apsolutno miriše na dom.
A nešto novo, da malo prošara priču, stiglo je uz inspiraciju od Ane, sa bloga Prstohvat soli. Predivna Lisnata pita sa jabukama, koju sam malo izmenila. Umesto oraha sam koristila pečene lešnike, a u fil ubacila cimet i djumbur. Varijacije se bezbrojne, pa isprobajte sami.
