Konkurencija je divna stvar iliti Anina prhka pita sa jagodama (i trešnjama)
Jedna od neobičnijih pojava u nas Srba je da se plašimo kvalitetne i zdrave konkurencije.
Ne bih mogla da odgonetnem odakle potiče taj strah, koji izgleda potpada pod onu našu čuvenu fasicklu u kojoj su i pojave zvane "NE bose noge po parketu", "NE sladoled zimi" ili "NIKAKO promaja".
Ali, taj panični strah od drugih koji u našoj sferi delovanja imaju slične, ili ne daj Bože, bolje ideje, oduvek izaziva u meni neku zapitanost.
Zašto je problem ako je neko bolji od mene? Da li to zaista umanjuje moju vrednost? Ili obrnuto, ako ispred sebe imam nekoga ko svojim znanjem i kvalitetom osvaja sve pred sobom, da li možda to meni daje podstrek da se trudim, da i ja budem bolja?
Oduvek sam pripadala ovoj drugoj grupi. A moja profesija je naročito plodno tle za razna semena sujete, straha, malogradjanštine, zavisti i sličnih boljki koje napadaju dosta umetnika. Tako se najčešće i nisam baš uklapala u razne klišee.
Nikada nisam smatrala nikoga svojom konkurencijom. Ja najbolje znam koliko vredim, koliko umem i dokle dosežu moje granice. A tek koliko ne umem, pa ko to može znati bolje od mene. :) Zašto bih se osećala ugrožena nečijim talentom, ili uspehom? Kada je iskonski, i potpun, talenat se presipa svuda. Oni u njegovoj blizini mogu samo da uživaju u izobilju, uče, i cvetaju zajedno sa njim. Nema ništa lepše nego na sceni ukrstiti reči, poglede i postupke sa talentovanim bićem. Talenat mog partnera, ili partnerke i mene čini većom glumicom. I u tom trenutku na sceni, dok igramo. A i tokom proba, ili dok kod kuće slažem utiske, i upijam sve novo čime sam mogla biti oplemenjena od strane nekog posebnog umetnika.
Kako onda toliko ljudi ima taj strah, da neki "bolji" umanjuju našu vrednost? Eh, da smo blagosloveni da ih je što više, u svim sferama! Da gomila posvećenih, vrednih, predanih, nadarenih, mislećih ljudi vodi glavnu reč, a da svi mi ka njima stremimo, i trudimo se da izrastemo u "veće" ljude.
Razmišljam o ovome još od kad sam pokušala da napravim jedan kolač, koji sam videla na blogu jedne od divnih dama koje se bave ovim pomalo "prozaičnim" hobijem.
To je Ana, autorka jednog od mojih omiljenih blogova Prstohvat soli.
Nju sam prvu zapazila medju blogovima koje sam posetila, kada sam pre nešto više od godinu i po, počela da se zanimam za ovaj cyberspace svet kuvanja. Njen blog je jedna predivna, prozračna, inspirativna oaza za sve one koji uživaju u kuvanju, ali i lepoti fotografije.
Sa njenih fotografija kao da zrači svetlost, koja ne samo da dolazi kroz prozor ili od rasvete, nego i od onoga što se nalazi na stolu. Bljeskavo, lepršavo, do detalja razigrano i maštovito, neverovatno moćno i primamljivo, njeno poigravanje sa hranom, načinom serviranja, ukrasnim detaljima, sve je potpuno razoružavajuće.
Provela sam noći i noći uživajući u njenim receptima, i fotografijema. Hrana tako raznolika, a opet vrlo bliska, hrana koja nije samo nešto što se dobro slika, već što je najvažnije lepo kuva, i u slast jede!
Još zimus sam primetila njen recept za Prhku pitu sa jagodama.
I nikako da dodje na red, a i priznajem... čekala sam jagode, one moje, stara sorta, od Teta Milene sa Kalenića.
I najzad, jagode su stigle, ja sam imala malo vremena. Doduše, sasvim malo, i to sve uz dvogodišnju asistentkinju koja je sve vreme jela brašno, i testo sa radne površine, otimala jagode iz činije, te sam na kraju morala da dodam i trešnje u recept. Ne iz praktičnih razloga, pošto je ona pojela pola jagoda. Ma neee, to je bio moj kreativni iskok iz originalnog recepta. :) Da ne pominjem da sam sklanjajući ženskog Denisa iz kuhinje sve vreme, zaboravila da uvaljam voće u šećer i gustin, pa je u pola pečenja počeo da kulja sok kroz moje divne zvezdica rupice. Onda sam morala špricem da isisavam višak soka, koji je onako vreo prskao po celoj rerni, ali psssst, ovo vam nisam ja rekla. :)
U svakom slučaju, kolač je ispao divan i ukusan, čak je bio dovoljno pristojan da zadrži i svoje lepo lice za slikanje, tako da nisam ostala bez fotki za post, i provela popodne plačući nad plehom.
A svu ovu divnu i uzbudljivu zabavu je pokrenula baš Ana, i njen recept.
Ko zna da li ću ikada uspeti da pridjem blizu savršenstvu, i raznolikosti njenog bloga. Možda nikad. Ali, zahvaljujući njenoj posvećenosti, talentu i lepoti sa kojom radi svoj posao, ja se trudim, i pokušavam, i učim, i "svaki dan, u svakom pogledu, sve više napredujem"!
