Dodju tako neki dani iliti Kolač sa kruškama
Dođu tako neki dani…
Nije da vam nešto fali, nije da nešto nije u redu, nije da postoji neki problem. Sve je isto kao i juče, sunce je izašlo, grad se probudio, uobičajeni zvuci svud oko vas, kafa miriše iz kuhinje i puno je osmeha, gde god da se okrenete.
A opet, nekako, kao da ništa nije na svom mestu.
To ne može da se objasni, taj osećaj da ste teži nekoliko tona, da je glava bliže oblacima nego zemlji, a ti oblaci, pomalo su i sivi. Misli imaju svoje tokove, lete svuda kuda ne treba, samo nikako da se svrte tu gde su najpotrebnije, oko spiska za pijacu, rasporeda predstava za ovu nedelju, ili važnih telefonskih razgovora koje morate da obavite.
A nekada je sa takvim danima bilo tako lako izaći na kraj.
Moglo je da se spava do podne. Moglo je i da se ne spava, ali da se ne napušta posteljina dok nije sasvim sigurno da je moguće bezbedno proći kroz zamke takvog dana. Mogla je da se sluša neka Sade, neka Lauryn, neka Ella, neka Astrud, tiho, sasvim tiho, da ispadne skoro kao da tišina stvara te note. Da se gleda kroz prozor u krošnje, ili oblake koji prolaze. Moglo je da se vozi satima besciljno kroz ulice, od Topciderske zvezde, po Senjaku, do Avalskog puta i nazad, pa svuda kud povedu točkovi. Moglo je da se piše, besmisleno i klinački, a kao, jako bitno. Moglo je i da se sedne na trolejbus, pa autobus, pa do reke. Skroz uz ivicu vode, da se blene u to nešto uzavrelo što protiče ko zna kuda.
Doduše, usput je moralo da se javi mami.
Idem tu i tu, pa makar to na kraju ipak ispalo, tu i tamo.
Vratiću se tad i tad, i uvek se malo kasnilo, pa bilo ponekad ko zna kad.
Ali, moralo je da se zna, kad se vraća, i gde se ide da se pobedi taj, takav, nikakav, bez posebnog razloga, težak dan.
Danas, sve je drugačije. Nema se vremena za takve dane. A, i kad se na prevaru pojave, razveju ih za tili čas telefonski pozivi, pijace, uglavljene kafe sa kumama, posete frizeru zbog šišanja na „frajerski“ (jer to sad mora tako), i musavi nasmejani debeli obraščići.
Nekada je u borbi protiv takvih dana, bilo korišćeno i tajno oružje u obliku „Moje prve kuvarice“.
Tri sveske za male kuvare. Dobila sam prvu u maju 1988. Da na njoj još uvek ne stoji posveta, ne bih verovala da je to bilo tako davno. Ne bih verovala da sam sa osam godina već uveliko brljala po kuhinji, i time zaslužila takav poklon.
A poklon je bio savršen. Tri sveske, sa sasvim ozbiljnim jelima i poslasticama, a kroz jednostavne recepte, i uz pomoć malih nacrtanih kuvara.
Prvi ozbiljni kolač koji sam ikada napravila je Kolač sa kruškama iz jedne od tih sveski.
To je bilo za tatin rodjendan. Moj poklon je bio kompletan ručak. Čorba od praziluka, musaka od krompira i kolač od krušaka. Da li sam imala pomoć? Rekla bih da jesam. Sada mi deluje suludo da dete od osam godina sve to napravi samo, i da se niko ne pobuni, i ne zabrine da li će ono to moći, da li će preživeti sve te miksere, noževe, vrele ringle, rerne, ključale šerpe i ostale „strahote“.
A, opet, ko zna… Možda to i nije bila „nemoguća misija“, i poverenje je bilo opravdano. Jer, sećam se tog ručka, i mog ponosa. Mora da je postojao razlog za tu radost.
Recept neću prepisati. Možete ga sami pročitati iz moje sveske, Slatkiši.
A usput, sve tri sveske i dalje koristim
