Suvoborski Raj

Samo zeleno, i samo brda.

Plavo, široko, jedva pokoji oblak.

Zuje bube, pevaju ptice, šuška trava, s vremena na vreme, petao, meket koza... a u stvari... tišina.

Koliko mi je trebalo da se uklopim u taj mir?

Skoro više od sat. Jer, toliko sam navikla na huk grada, i previše misli, i neprekidni niz obaveza, da mi je bilo skoro neprijatno. Sasvim je nezamislivo da tako samo sednem, i gledam u daljinu, dok iza brda bubnji neka daleka grmljavina. 

Nisam mogla da poverujem da sam neprimetno postala jedna od onih koji su toliko upleteni u ludilo i brzinu gradskog života, da to čak i ne primećuju. Dok se nisam izmestila u ovo parče raja, ako bi trebalo da odgovorim na pitanje: Kakav život živim? rekla bih vam: Miran, porodičan, lagano ispresecan poslovnim, i onim ostalim obavezama, ali manje više prilično staložen. A onda sam došla ovde.

Čim smo izašli iz automobila, i ušli na imanje Rajski konaci u Leušićima, na obroncima Suvobora, preplavila me je tolika količina mira, da sam skoro upala u paniku. Nisam očekivala takvu reakciju, ali izgleda da je ludilo života toliko zaposelo svaki ćošak moje duše, da me sudar sa potpunom tišinom sasvim izbacio iz ravnoteže.

Da li je moguće da ću imati vremena da sedim satima, na starim drvenim klupama ispod mladih platana, dok se Ona igra opranim vešom koji se vrti na vetru, na sušilici, kao vrteška, a taj prizor oivičen krivom, starom, pletenom ogradom, iza koje puca pogled na brda prekrivena šumom, izmedju kojih, kao da pleše sa vetrom, lebdi soko.

On ne silazi sa trešnje. Iz šume je doneo materijal, napravio luk i strele, za sebe, i za Nju. Usput su pokupili peckave uspomene od prvih kopriva, a ja se spremam da iste u velikoj količini naberem, i ponesem za Beograd, da završe u čorbici.

Budimo se rano, dok se još u dolini vrzma paperjasta magla, a trava i klupe sasvim mokre od rose. Pijemo kafu i čaj, uz petlove, i zaglušujuću tišinu. Čekamo doručak, vruća gibanica, mekike, mladi kajmak, kravlji sir, domaći džem od kajsija. Domaćice nasmejane, u svakom trenutku brinu o nama, da li želimo kafu, vodu, da li nam je vlažna klupa, treba li jastuče... a na svakom stolu, rakije, čašice, pa ko voli, nek izvoli :)

Ne vredi...

Pišem ovaj post, dva dana. Tri rečenice, pa pauza od 20 minuta, jer...

Gledam u brda, i krošnje, i muškatle na crvenim, zelenim i žutim prozorima... Stara kola puna slame, u svim bojama... I crvene saksije sa belim tufnama, i male, zelene kantice za zalivanje cveća...

I slušam vetar, i ptice, i osice, i krošnje, i travu, i....

Tišinu..

Ne mogu da pišem... šta god izađe na ovom ekranu, nije dovoljno zeleno, nije dovoljno spokojno, nije dovoljno tačno, nije dovoljno..

Zato, ne vredi da se čita... Samo dodjite!