Vreme za roštilj
Roštilj je za mene još uvek nepoznata teritorija, zazirem pomalo da predjem na "tamnu stranu sile", iz nekih starih razloga 😉 Uvek su muški petljali oko uglja, žara, vatre, mada sam ja kao devojka bez problema ložila kraljicu peći.
Ali, i dalje je slika deke koji sedi na tronošcu, uz bočnu stranu vikendice, gde je uvek hlad, i maše kartonom dok razgoreva ugalj, ostala urezana u mom sećanju kao pečat.
Nezaobilazno premazivanje rešetke slaninom, kao i komadi iste preko svake kremenadle. Meso po koje se išlo isključivo u čuvenu mesaru sa zavesom od šarenih plastičnih trakica na ulazu, čak u Bešku. (ako neko zna da li i dalje postoji, molim da mi javi, opet bih tamo išla) Dve šerpe, jedna velika u koju se izmedju redova mesa posipa sitno seckan luk, i jedna mala, bez luka, samo za mene. Sa ove distance, žalim što sam zahtevala tu malu šerpicu. Zato sad svojim klincima uvek prvo ponudim "hranu za odrasle" , na koju najčešće odlepe. Pa tek ako pokažu izrazito negodovanje, pravim i dečiju varijantu, manje slanu, manje ljutu, bez "nečega". Mada se to retko dešava, na našu veliku radost. Jer, uskratimo im toliko raznovrsne radosti, kada im sužavamo paletu svih divnih ukusa koje mi sa slašću konzumiramo.
Elem, da se vratimo na temu. Smatram da je roštilj jedna velika majstorija. Znam da ima sad ovih modernih, što sve sami rade, i sviraju kad je gotovo, a oduševljena sam američkim fazonom, gde poklopac ima delimičnu ulogu sača, pa je prisutan i taj momenat gde meso ostane tako dražesno sočno.
Ali, ta magija koju je izvodio moj deka, i svi ti rituali, nekako koliko god dugo trajali, bili su neprevaziđena majstorija.
Ovog vikenda imali smo poziv da posetimo prijatelje na Kosmaju, i uživamo u prirodi, ali i svim đakonijama koje su nam pripremili.
A posebnu čar je imao roštilj kojim su nas počastili. Ražnjići sa lukom, ćevapi, batak na žaru, mladi krompirići, pečurke, paprike, tikvice, sve grilovano... Sveže salate, prava grčka feta, i kao vrhunac gozbe stekovi t-bone i rib eye, uz posebnu selekciju senfova u viskiju, i belom vinu... i ne smem ni da kažem, ali do kobasica nismo uspeli da stignemo.
Gozba je bila duga i pozamašna, zalogaj po zalogaj, polako je palo veče, i svi su polegali po ležaljkama i travi, uživanje je bilo potpuno.
Samo želim da obećam javno, da ću se u nekom skorijem vremenu baciti na roštiljanje, jer ima tu neke posebne draži. Dim koji širi zanosnu aromu, mast koja kaplje po uglju i pali plamičke vatre, cvrčanje mesa, sočni zalogaji mladih krompirića, koji su decu naterali da za trenutak zaborave čak i na šator, i ljuljaške...
Roštilj nije samo način pripreme hrane, to je način života. U prirodi, uz veliko društvo. Porodicu i prijatelje. Celodnevni gastronomski užitak. Uz čašicu rakije, hladnog rozea i cvrkut ptica. Jer, tako je najlepše.
Natenane, i uz puno ljubavi.
Sledeći post o roštilju biće iz prve ruke, iz ličnog iskustva, uz recept i savete za početnike.
A do tada, nadam se da ćete imati sreće da među prijateljima imate nekog ovakvog stručnjaka, baš kao što je naš :)
