Nostalgija se leči Husarskim poljupcima iliti Tišina snega u Lackovićevoj 1

Što ste stariji, reč "nostalgija" prestaje da ima prizvuk opšteg mesta, iako ni sami niste sigurni kada se to tačno dogodilo.

Nekada, uzimala je nejasne obrise nekih, vama pomalo dalekih, fraza. Tito i Jugoslavija, bratstvo i jedinstvo, prvomajska parada i slet, fića i stojadin, Bijelo dugme i Novi fosili, Dubrovačke letnje igre i Pulski festival, i još pregršt takvih pojmova, koji, istinu govoreći, bude u vama neka sećanja, ali nikako da razaznate koja od njih su zaista vaša, a koja su ona o kojima ste samo slušali tih osamdesetih kada ste počinjali da rastete.

A onda, najednom, neke slike, reči, mnogi mirisi, razni ukusi, počnu da izazivaju u vama neobične pojave.

Pomalo stegne u grudima, na sekundu vidite neke zelene krošnje borova, breza, lešnika i ginka, zamiriše mokra zemlja, i jorgovan. Žarko osetite vrelinu ploča od sitnih oblutaka, stazu ispred male kapije, po kojoj ste hodali bosi, zbog ravnih tabana.

Ili, najednom, u vračarskim večerima uzalud tražite onu muklu tišinu prvog snega.

A nema je.

I eto je, u svoj svojoj veličini, po prvi put doživljena, najzad razotkrivena, vaša lična Nostalgija.

Postoji jedno dvorište, jedna kuća, jedna ulica, jedan kraj. To je jedina moja nostalgija. Drugu nemam, ne bih ni umela da je imam.

Prijatelje svuda imam uz sebe. Porodicu, ljubav, muziku, sve pročitane knjige, gradove koji su me osvajali, i radovali, sva životna iskustva nosim u sebi. Mogu da ih dozovem kada god mi zafale. Ljude kojih više nema, oni su svakog trena u meni. Male uspomene koje mame osmeh, ili kvase obraze, lako dozovem u misli.

Samo jedan mali nezgodni kamen, oštrih ivica, žulja mi dušu.

To je ta kuća, koja, eno je, još uvek stoji tamo, na istom mestu gde je bila dom dvadeset i sedam godina.

Kroz nju i dalje jure niz stepenice neke štrkljave brze noge. U podrumu na policama zlati se džem od kajsija, kompot od bresaka, zveckaju staklenke sa sokom od paradajza, i sve miriše na petrovače i hamburg. Kroz prozor iste one ptice pozdravljaju povratak kući u ranu zoru, i uspavljuju, umesto da bude. Stari lešnik bombarduje baštu i put, čeka da nagrnu male ruke, da izvlače smedje plodove iz lepljivih čaura, i razbijaju ih ciglom. Ili, možda, sve to, neko samo sanja.

Ranijih godina, kada sam tek otišla iz starog kraja, često sam odlazila u svoju ulicu. Krišom i od sebe same. Parkirala bih uz ogradu, kradom ulazila par koraka kroz uvek širom otvorenu kapiju, duboko udisala mirise, i maštala da opet jedna mala bosa stopala, imaju priliku da ispravljaju svoje tabane na onim mojim oblucima. Da trče po travi, pikaju fudbal na male goliće, i vise sa grana šljive i mušmule u zadnjem dvorištu. Te posete su uvek bile bolne, one su bile moja prva prava nostalgija.

A, onda sam počela da razgledam i ceo kraj. Sve se toliko promenilo, kao i svuda. Previše automobila, previše ljudi, i to nekih koje je jako teško pojmiti. Nekada, bilo je neprimereno, čak se i krilo, i "Ne, nisam ja sa Dedinja. Ja sam sa Topčiderskog brda." Što je, u stvari, i bila istina. Mesna zajednica "4.jul".

Dedinje je počinjalo od bolnice Dragiša Mišović, išlo uz Bulevar mira do Belog dvora, i ka VMA, samo do vojnih zgrada u Neznanog junaka. Danas, najednom, neverovatno je poraslo. Sada je sve Dedinje, i Autokomanda, i Lisičiji potok, i delovi Senjaka, i da, naravno, i Topčidersko brdo.

A moje Topčidersko brdo više ne postoji. Pojeli su ga neki čudni ljudi, neko drugačije vreme.

Ili je možda, meni lakše da u to verujem.

Nostalgija ima pregršt mirisa.

Jedan od njih je sigurno miris

Husarskih poljubaca.

Keks neobičnog imena, a tako običnog, jednostavnog ukusa, i načina pripreme. Kao i mnogo toga, najlepši je zato što je jednostavan. A opet, sasvim svoj.

300g brašna

70g šećera

150g putera

1 vanilin šećer

1/2 praška za pecivo

1 jaje

4 kašike mleka

neki kiseliji džem, od ribizle, drenjine..

Umešati puter otopljen na sobnoj temperaturi i brašno sa praškom za pacivo. Kada nastanu mrvice dodati šećer i vanilin, i na kraju jaje i mleko. Umesiti testo koje bi trebalo da bude meko, ali da se ne lepi za prste. Ako je jaje veće, možda ćete morati da dodate malo brašna. Procenite sami.

Od testa vadite loptice, ređajte ih u pleh, i u sredini svake utisnite rupu vrhom od varjače umočenim u brašno. Pecite na 180 stepeni oko 45 minuta.

Kada se ohlade kašičicom džema filujte svaki kolačić.

Prjatno!