Žal za dokolicom iliti Puter keksi sa začinima
Ono što mi najviše nedostaje iz takozvanog devojačkog života je besciljnost.
Potpuno odsustvo krajnje tačke u koju mora da se stigne u zadatom trenutku.
Nepostojanje ijedne jedine obaveze ili potrebe.
Prosta i ogoljena, dokolica u svoj svojoj veličanstvenosti.
Da otvorim oči, bez da me je trglo šuškanje malih stopala koja se kradu ka kuhinji, da poharaju ostatke hrane od večere. Da se ne čuje ništa, sem tišine snega, pahulja koje promiču pred uskim prorezom ispod spuštene roletne. Da se samo okrenem na drugu stranu, utonem u blaženstvo toplih jastuka i jorgana, i sanjarim minutima, možda i koji sat, sve dok mi se lagano ne razvuče mrena snova, i sasvim razbistri um.
Onda ustanem sasvim polako, lenjo dogegam do kuhinje, pristavim čaj, slušam opojnu tišinu još neko vreme, a onda uključim neku davno zaboravljenu, ili, što da ne, sasvim novu muziku. Ma koju god, samo da zvučna slika u pozadini mog jutra nema “pičovane” glasove, koji u kakofoniji pevaju uvodnu temu npr. Patrolnih šapa.
I tako plovim na tišini, ili mi muzika vodi misli ko zna kuda, a one blude, ševrdaju, svojom voljom, slobodno i smelo, a ja samo uživam, onako usput pratim njihov tok.
Telefon ne zvoni, poruke ne stižu, svi su me zaboravili. Nema planova, ispisanih redova u tefteru, sa satnicom i nagomilanim spiskovima obaveza.
Prazna strana.
Prazan dan.
Može da me odvede u obližnju kafeteriju, samo sa par novčanica i knjigom u ruci, da sedim uz prozor, satima pijem kafu, i cedjeni sok i uživam u redovima, dok u sporom ritmu okrećem stranice.
Ili da bazam po starom kraju, kroz uličice i parkove prekrivene čistim belim snegom, dok mi misli samo prate otiske stopa koje čizmama ostavljam, kao nekada davno, na dugom putu do škole.
Možda sednem u auto, i samo vozim, satima, a opet bez pravca i cilja, samo vožnje radi, kao nekada kada sam se vraćala sa dugih letovanja, i osećala skoro fizičku potrebu da sednem za volan, i provozam par krugova.
A možda, izadjem na pijacu, natenane šetam izmedju redova, u hodu osmišljam recepte, pa sa punom korpom, i najvećim buketom cveća, udjem u kuhinju, i bez ikakve žurbe, seckam, i spremam, mesim i filujem, pečem i kuvam, samo ljubavi radi.
I dobro, ja tako maštam, i ponekad me potreba za ovakvom vrstom slobode potpuno obuzme, ali uvek na kraju zamišljam sebe okruženu djakonijama, blaženom tišinom, ili pulsirajućom muzikom, kako ležim na ledjima, na čupavom tepihu u dnevnoj sobi, meditiram buljeći u plafon, i u tom trenutku u moj san, trupajući i tabanajući kao hunska vojska, uleću moji “ludaci”, napadaju naizmenično mene, pa kolače i ostalu klopu, i kao i svaki dan, sve prerasta u opšti haos ljubavi, čarki, vriske, smeha, i sveopšte lepote.
Jer, već me je iskustvo naučilo.
Taj preko potrebni “moj besciljni dan” je tik tu iza ćoska, i to ne jedan, već nizovi dana praznih kao sveže platno, i toliko moji, da ubrzo neću znati, šta sa njima. Dok se okrenem, ni jedan od mojih “huna” neće biti tu, okrenuti svako svojim malim životima.
A ja ću tada, znam već to, danima besciljno ležati na tepihu, gledajući u plafon, iščekujući davno zaboravljeni, najludji, najdivniji, sveobuhvatni dupli NAPAD…
PUTER KEKSI SA ZAČINIMA
Ništa me ne vezuje više za dom, porodicu, i moje vesele, blesave klince kao ovi keksići. Svi ih obožavaju, nestanu za dan, čak i kada pravim duplu dozu, izgleda da ću morati da predjem na troduplu meru :)
200g putera na sobnoj temperaturi
400g brašna
150g kristal šećera
kesica vanilin šećera
1 jaje
po potrebi još malo vode
začini po ukusu, cimet, djumbir, kardamom, muškatni oraščić
puter za premazivanje
Ugrejte rernu na 160 stepeni.
Umešajte brašno, puter, šećer i vanili šećer prstima. Kada se formiraju mrvice, dodajte jaje i vode po potrebi, i zamesite testo. Ostavite testo u foliji sat vremena u frižideru.
Nakon toga, oklagijom razvucite testo na debljinu po želji, ja uglavnom na nekih pola centimetra.
Redjajte u pleh, na peki papir.
Što se tiče začina imate dve opcije, jedna da umešate začine u testo, u brašno na početku, i onda premažete kaksiće pre pečenja puterom i pospete šećerom.
A druga da ostavite začine da pospete takodje po keksićima, ja to radim kada koristim samo cimet.
Peku se u rerni 20tak minuta. Sami procenite, ne treba da budu previše tamni, osim ako nemaju u sebi dosta začina.
Ako želite da ih šarate umešajte jedno belance, sa 250 grama prah šećera i malo limuna, i špricom šarajte keks. Možete i da bojite smesu za šaranje. Pustite mašti na volju.
