Nikad nije kasno iliti zakasnela ljubav prema kafi

Stajao je okrenut ledjima uz šporet, dok je kroz kuhinjski prozor prodiralo koso jutarnje sunce.

Još uvek blagi, i crveni zraci, padali su po ormarićima, a sa šporeta je pucketala voda iz džezve. Otvorena limena kutija za kafu, kašičica u njegovoj ruci, i noć ranije pripremljena bela šoljica. Mali ritual, i preko potreban osećaj samoće i mira, dok dan još nije ni počeo.

Nikada nije pila kafu. Ponekad u društvu nes, sa previše mleka i cimetom. Ponekad espresso sa šlagom, jer pojede šlag, a kafa ostane nepopijena. Jednom tursku na silu, kao tinejdžerka, drugarica je gledala u šolju.

Odrastala je u velikoj porodici. Mama nikada nije pila kafu. Tata je pio sve kafe, čak i nes sa toplom vodom iz bojlera. Bake i deke naravno tursku, i to je bio njen prvi pravi kontakt sa tom tajanstvenom tamnom tečnošću. Volela je da čeka sa bakom kraj mlina za kafu u C-marketu. Gorki, oštri miris koji se širio iz mlina, i kasnije u domu iz otvorene vrećice, neverovatno privlačan i snažan. Usred prirode, u Čortanovcima, leti, dok je jutro još bilo sveže, volela je sa bakom da pravi kafu, i iznosi deki na trem ispod breza. Popodne, miris turske kafe, Politike i zvuk sa malog tranzistora dok posle ručka ide emisija Karavan, a deka više drema, nego što sluša ili čita, zauvek uklesana slika njenog detinjstva.

Jedna od prvih stvari koje je pravila za šporetom bila je kafa.

I onda ta čudna pojava. Nekoliko godina kasnije, prvi put kada je probala kafu, osetila je samo neprijatan osećaj gorčine. Bila je to samo retka braon vodica, čudnog odbojnog ukusa.

I tako godinama, i dalje očarana mirisom sveže mlevene, ili tek skuvane turske kafe. Posebno uživanje dok zakuvava kafu, i čeka da krene mali vulkan guste pene boje čokolade. Treperava radost koja je oblije kada ujutro stan zamiriše na njegovu kafu. Ili još lepše, kada ista ta kafa zamiriše jutro na tremu pod maslinama, na malom dalekom ostrvu u Egejskom moru, dok čekaju tek razbuđena dečačka stopala da dotrče po svoj doručak.

Toliko slika obojenih mirisnom izmaglicom koja se širi iz džezve i šoljice, a nikad usvojena ljubav prema tom napitku.

A onda polako, s godinama, malo po malo. Kašičica po kašičica pene, ili šlaga, pomalo zahvaćene kafe uz to. Besomučno mućenje pene za nes, uz razgovore posle devojačkih izlazaka. I magični dodir cimeta na vrhu. Neki kolači, piškote umočene u kafu za tiramisu, ili markizu. Pa, cappuccino sa dosta mleka. (iskreno više mleka, nego kafe) Onda taj magični espresso kućni aparat, zlatne kapsule, i ono malo čudo tehnike što muti paperjastu penu. I nebrojeni niz jutara, koji mirišu na detinjstvo, na dom, na porodicu, na Njega i njegovu ogromnu ljubav prema kafi.

I eto, sada sedi uz kompjuter, i šoljicu cappuccina, doduše, i dalje "pojačanog" mlekom :), i nestrpljivo čeka neko sunčano sutra da se sretne sa Njim, u jednoj od malih kafeterija na Vračaru, da najzad zajedno dele tu njegovu staru, a njenu novootkrivenu ljubav.

Jer za pravu ljubav, nikad nije kasno.

Ako je potpuna, opojna i očaravajuća, ako je zaista prava, nije ni mogla da zakasni.

Došla je u pravo vreme. Baš onda kada je Ona bila spremna, da je oseti svim čulima, da je prihvati i da je razume. Da joj se otvori, da je zavoli zauvek... svim srcem... a do samog kraja.

P.S. Doduše, tu je bila i nepobitna činjenica da joj je kafa oduvek izazivala blagu aritmiju, ali, naposletku, kakva bi to ljubav bila, da od nje pomalo ne preskače srce :)