Ljubav, Vera, Nada iliti Uskršnja jaja na jevrejski način
Kao i svi u ovoj zemlji, prošloj, sadašnjoj i ko zna kakvim sve budućim, rodjena sam u mešovitoj porodici. Nacionalno prilično monotonoj, ali ne bi ovaj narod, bio ovaj narod, da nije natovario sebi za vrat još sitnije, i još besmislenije podele... Na Nas i Njih, na Ove i One, i tako u krug.
Sa jedne strane deka i baka, nosioci partizanskih spomenica, i ponosne, u svom izvornom obliku čestite komunističke ideologije. Sa druge Topola, Oplenac, "slučajno" svraćanje sa bakom u crkvu Sv. Marka, posle šetnje Pionirskim parkom (čak su i "destinacije" uvek bile šarmantno suprotstavljene). I naravno bakin svečani Božićni ručak, koji to "nije" bio, osim što je u proji bila ona magična para, koja je nekim "čudom" zvanim grbica na testu, uvek pripadala meni. Zatim svečani ručak za Arandjelovdan i Sv. Nikolu, samo bez kolača i sveće.
I naravno, Uskrs, koji čak nikada nije ni skrivao svoj "karakter", jer, ipak su ta šarena jaja koja izazivaju toliku radost, bila nešto što nijedna demagogija nije uspela da posivi.
Sve su to bile male radosti u mom dečijem životu. Baka nije mnogo pričala o Bogu, ponekad usput, ponekad kada bih ja svašta zapitkivala, ali topla sećanja na sve te "kobajagi" praznike, ostavila su u meni neprimetan, ali čvrst trag.
Tek posle nekog niza godina osetila sam potrebu da svoju "veru" uobličim na konkretan, opipljiv način. Krstila sam se u dvadeset prvoj godini, zajedno sa sestrom, na Arandjelovdan, u crkvi Sv. Nikole. Polako, godinama, korak po korak, osvajala sam sve te bakine tradicije. Od česnice, preko slavskog kolača i žita, čije recepte nažalost nisam učila od nje, već iz kuvara, pa sve do neprikosnovenih "zvezda" svakog našeg Uskrsa, tzv. čivutskih jaja.
Celo detinjstvo i mladost, Uskrs ima samo jedan ukus. Taj neobično, pikantno oštar i slasni ukus bakinih uskršnjih jaja. U tatinoj knjizi recepata uz njihov naziv stoji "Lujkina jaja". Po mojoj prabaki, neobičnog nadimka, čije interasntno poreklo zaslužuje posebnu priču. Tek kada sam počela ozbiljnije da se bavim svojom kulinarskom pasijom, i prelistavam porodične recepte, zapitala sam se o poreklu naziva tih jaja.
I eto još jednog dokaza, da je sve povezano, da smo svi ti Mi i Oni, oduvek i neraskidivo povezani, od prapostanka do danas. Bakin nesvekidašnji recept je u stvari jevrejski recept, tačnije recept Sefardskih Jevreja, ima i svoj originalan naziv ukorenjen u španskoj etimologiji, Huevos Haminados. Iliti jaja iz peći, rerne. Ova jaja se spremaju za Pashu, a takodje se koriste i u nekim tradicionalnim receptima.
I otkud sada to?! Moja prabaka, Leposava Ristić, sa Oplenca, iz Topole, usred Šumadije, za najradosniji hrišćanski praznik, sprema uskršnja jaja na jevrejski način?
Odgovor na ovo pitanje teško da ću ikada dobiti, kuvarice iz naše familije koje bi mogle da znaju poreklo recepta, već odavno piju kafu sa Arandjelom i Nikolom, a tata, kao i ja, nikada nije postavio pitanje odakle ta nestvarno ukusna djakonija na našoj uskršnjoj trpezi.
I tako tajna nikada neće biti otkrivena.
A meni je cela ta priča samo potvrdila sve ono u šta verujem. Kao što nikada nisam odvajala sjaj partizanskih spomenica, od sjaja novčića iz česnice, kao što sam podjednako uzbudjeno slušala sve dekine priče o herojstvima iz rata, i bakine tihe priče na putu do crkve Sv. Marka, tako i moja vera počiva samo na onom osnovnom principu svih vera.
Ljubavi.
I sve sam ih uvek volela, i razumela. I jedne i druge, i Ove i One, tako pogrešno postavljene na dve različite strane. Jer strana je uvek ista. Strana čestitih, strana pristojih, strana posvećenih, strana požrtvovanih i hrabrih... i preko puta strana svih ovih drugih, koji ne zavredjuju ni tri slova na papiru.
Moja porodica, tako suptilno mešovita, kao i sve porodice na ovom svetu na kraju krajeva, dobila je samo još jednu medalju više, odakle god bilo njeno poreklo. Još jednu priču više, o ljubavi. Jer TO znače ova nesvakidašnja jaja na našoj uskršnjoj trpezi.
Pobedu vere, pobedu života, pobedu bezuslovne ljubavi!
HRISTOS VASKRSE!
BABA LUJKINA USKRŠNJA JAJA
Dve do tri kese lukovine, što više to bolji ukus
Ulje, jedna šolja za mleko
Sirće, jedna šolja za mleko
Dva do tri čena belog luka, može i više, posle svakog sloja po malo
Biber u zrnu, po malo posle svakog sloja
So, tri do četiri kašike supene ukupno rasporedjeno posle svakog sloja
Lorber, posle svakog sloja poredjati po par listova
Lukovina se redja prvo na dnu lonca jedan sloj, posle poredjanih jaja sloj, pa opet jaja pa lukovina, i na vrhu sloj lukovine. Ulje, sirće i začine posle svakog sloja dodavati.
Sipa se obična hladna voda malo više nego da ogrezne lukovina na vrhu. Ostaviti prvu noć u hladnoj vodi da stoji. Sutradan polako zagrejati do ključanja, pa kuvati na jedinici tj. na laganoj vatri, pokriveno, najmanje od 12 do 18 sati, a može i duže, a zatim ostaviti i drugu noć lonac pokriven da se sve ohladi.
Kada se sve ohladi kuvana jaja se vade i brišu blago nauljenom krpom da bi dobila sjaj, mogu se brisati i bez ulja.
Nakon toga se ukrašavaju crtanjem voskom, ili sličicama ili po izboru. Meni su najlepša bez ukrasa.
