Dolce Far Niente iliti Biscotti di Prato iliti Cantucci
Ako postoji mesto na ovoj planeti, gde bih umela da smestim svoju izbirljivu personu da živi neki deo života, to bi mogla biti samo Italija.
Možda je to samo moja zabluda, jer svako ko je duže boravio na bilo kojem mestu, uspeo je da otkrije pregršt nedostataka, mana i problema, čak i u idealnim uslovima. Ali, pusitite me da maštam...
Pomalo sam obišla sever, ostaje toliko toga još da se vidi, doživi i proba. Ali, bez greške, opasno me svrbe tabani, pri svakoj pomisli na moguće putovanje u pravcu Italije.
Da budem potpuno iskrena, da mi neko kaže da ću sledećih pet godina, jedino tamo moći da putujem, ne bih se ni mrvu požalila.
Maštam o Toskani, Rimu, Siciliji, Korzici, Napulju i Trevizu, žudim za Sorentom, Sienom i Padovom, mame me Pozitano, Portofino, San Điminjano...
Nekako, otprilike tako zamišljam da izgleda Dolce Vita...
Mali kafe, u uskoj kamenoj uličici koja izlazi na bučni trg pun života. Šoljica savršene kafe, uz nju Biscotti di Prato. Onda šetnja kroz vrt neke toskanske vile, a sa žbunova se prelivaju cvetovi jarkih mirisa. Umorni sedamo u malu trattoriu gde prvo ide prosciutto cotto, i kruške.... pa onda ravioli sa spanaćem i ricottom, uz neko fino, lagano, belo vino... i na samom kraju crostata di pesche!
Savršeno mi je bliska svaka njihova ideja, o hrani, o uživanju, o prirodi, o lepoti života.
I ta nestvarna i čudna dvostruka priroda stvari, koja u stvari podseća na nas.
U isto vreme, postoje i mir, uživanje, pauze za ručak, dvokratno radno vreme, pravo sa posla u prvu kafeteriju na čašu prosecca, i dinstanje ragua od bifteka po 12 sati. A onda opet eto ga i bučni temperament, ludilo u saobraćaju, espresso s nogu, i na kraju svega, ultimativni fast food svih vremena Pizza!
Kako god bilo, sa svim lepotama, i nedostacima, kao ljubav za koju imate svo strpljenje ovog sveta, jer kad nekog volite, volite ga sasvim, u dobru i u zlu, takva je moja ljubav prema Italiji.
Nema potrebe ništa dalje pisati, nema reči kojima mogu da objasnim, mora da se živi, najlepša kovanica svih vremena Dolce Far NIente... iliti, Slatko ne raditi Ništa :)
Zato, u svetlu dvostruke italijanske, a bogami i naše prirode, testo u ruke, ispecite gomilu Cantuccina, a onda se zavalite u omiljenu fotelju, stolicu na terasi, noge na ogradu, ili voljenom u krilo, vince u ruke, i grickajte Biscotti slatkoi i POLAKO, kao i ovaj naš ludi, prebrzi život. Jer, ako se ne zustavimo katkad, ode on bez nas!
Biscotti di Prato iliti Cantucci
Ovo su najstariji italijanski keksići. Ime biscotti u stvari znači duplo pečeni, po načinu spremanja. Onda vam je sasvim jasno koliko daleko seže ovaj keks, kada su svi keksići nadalje kroz istoriju poneli njegovo ime, iako uglavnom nisu duplo pečeni.
Prato je grad, u kome još uvek postoji čuvena prodavnica ovih keksića. Originalno se služe uz Vin Santo, veoma slatko, dezertno vino. Ali, savršeno idu i uz kafu, ili crni čaj.
Sastojci:
180g šećera
1 jaje
1/2g praška za pecivo
265g brašna
110g neljuštenih badema
10g Marsala vina, ili nekog likera, ja sam koristila orahov
rendana kora pomorandže
30g putera
prstohvat soli
1 žumance za premazivanje
Ugrejte rernu na 200 stepeni.
Umešajte šećer, jaje i so špatulom. Dodajte brašno sa praškom za pecivo. Dodajte puter i umesite rukama. Dodajte bademe, vino, i koru pomorandže. Sve dobro umesite. Podelite testo na dve lopte i razvucite rukama dva dugačka valjka. Stavite ih na papir za pečenje u pleh, premažite žumancetom. Pecite na 200 stepeni 20 minuta.
Kada se ohlade secite nožem za hleb, dijagonalno keksiće, širine oko 1.2 cm, poredjaje širom stranom po plehu, pa pecite ponovo na 160 stepeni, oko 18 minuta.
Buon Appetito!
