Danas je bio divan dan! iliti Gibanica
Probudila sam se negde pred zoru. Nečije malo koščato kolence,“nežno” me je gurkalo u levi bubreg. Neznano kada, Mali Gospodin je prebacio svoj jastuk, a zatim i sebe, u naš krevet. Retka prilika, inače se žali da mu je gužva, i demonstrativno odlazi u svoj.
Ceo kraj okupan novembarskim suncem, pijem čaj i pokušavam da ubedim sebe, svoje kapke i svoje još uvek rasute misli, da nisam umorna, da je predivno što sam ustala u tako osunčano jutro.
Nekada, ta tek razvučena zora, mogla je vrlo lako biti scenografija za neki povratak kući, uz klepet štiklica po asfaltu, smejuljenje na prazno, i zviždukanje poslednje melodije koja je ostala u ušima. Eh, nekada…
Dan je već uveliko razmotao sve svoje konce, i Mali Gospodin sanjivo gega u džaku ka dnevnoj sobi, rumen, nasmejan i naspavan naravno.
I… kreće.
Doručak serviran, u isto vreme dok voda za kafu vri, poslednji tanjiri ubačeni u mašinu za sudove, Malom Gospodinu iz ruke ispada parče hleba i džema (naravno Marfijevski, džemom na patos). Zahvaljujem zvezdama, što nije bilo na novi čupavi tepih, i dok voda i dalje vri, brišem pod, presvlačim umrljanu pižamu i mažem novo parče. Dok se spremam za probu, tanjir je olizan, kafa zamalo iskipela, oblačenje za vrtić nije ni počelo, a kasnim već odavno.
Uspevamo uz puno igre, razvlačenja, i pomalo pretnji da se spakujemo, sednemo u kola i predamo “paketić” u vrtić .
I onda… gužva na Bulevaru, red za garažu, kasnim na probu, ali kasne i oni, pa to nekako prodje. Proba završena, jurim nazad na pijacu, mada… možda ipak imam vremena da uletim i probam onu haljinu. Sa kesom u rukama, i osmehom na licu, jurcam po Kaleniću, zelen, celer, meso.. A da, hleb i mandarine.. O, Bože, zaboravih kesicu Gormita, samo bi mi još to falilo!
Ulećem u kuću, stavljam supu u ekspres lonac (a, o supi drugom prilikom), čekam da pusti paru, navijam sat i odlazim po Malog Gospodina u vrtić.
On, nasmejan, noktiju punih plastelina, trenerke pune slikarskih pokušaja, i majce pune fleka od npr. graška, seda u kola, i posle par minuta, blažen, drema.
Njegovih 17 kilograma i „kraci” koji vise svud oko mene, dok ga uz „neznatan” bol u ledjima nosim na drugi sprat, čine čuda za moju „O, kako ste i dalje tako vitki” liniju.
Istovaram „paket” u krevet, i žurim da uhvatim sat vremena spokoja, uz knjigu, uz koju naravno i sama zadremam.
Budi me majušni prst, lupka me po obrazu, i zahteva svoj ručak, pa zatim redom: vožnju biciklicom po parku, kolače, i možda malo fudbala ako budem te „sreće”.
Povratak kući, ozarena prepuštam Malog Gospodina Velikom, i kuća postaje bojno polje, prepuno napada, kendo-nindža-šaolin-kung fu usklika i pokreta. Carstvo igre!
Vadim kore za gibanicu, a on zadihan i mokar, juri da donese svoju stoličicu, da se popne, i „asistira”.
Veče je već odavno palo, ceo kraj miriše na maglu, suvo lišće, pečene paprike, a naš stan na gibanicu.
Uzbudjenje raste, dva mala oka nestrpljivo virkaju kroz staklo na rerni i onda usklik: “Jeste, jeste, gotova je, žuto je gore, kao one moje cipele što su žute!” (čitaj: kanadjanke) Kakva radost, mali “asistent” ume da utvrdi da li je gibanica gotova, može i da se pohvali kako je “asistirao” da je napravimo.
Okupan, sanjiv i sit, sluša 24ti put kako čitamo “Automobile” i nežnim glasićem kaže : “Laku noć mama, laku noć tata!”
Grad je sasvim utihnuo, čuju se perači ulica, magla skoro skroz prekriva ulično osvetljenje, Mali Gospodin mirno diše. Sanja bageriste, Hram Svetog Save, kendo nindže, kiflice sa džemom, biciklicu, i ko zna šta još…
O da…. Danas je bio divan dan!
(pisano kao uvodnik za časopis „Mama“, novembar 2011.)
Gibanicu svi prave. Svako ima svoj način. Najčešće po bakinom receptu. Jer, Baka ipak zna najbolje.
Iz meni potpuno nepoznatih, i skoro nedokučivih razloga, gibanica i ja smo u tihom ratu već duuugi niz godina. Praktično od samih početaka moje ljubavi prema kuvanju, a bolje da ne pominjem broj, ozbiljno je dvocifren.
Nekako, sve bude u redu, a opet nikako da ispadne baš, baš kako treba.
Možda je to baš zato što je toliko volim. Mogla bih da je jedem svaki dan. Volim kako miriše na seoske večeri, volim kako se UGIBA pod prstima dok je prinosim ustima, volim kako se hrska, i topi, u isto vreme. Volim kako je u ljubavi sa kiselim mlekom, iako ponekad zabludi sa jogurtom. Živela gibanica! Ali, uaa kuvarica..
Ne odustajem, nikada se ne predajem, kad tad…
A do tad, recept moje mladje sestre Ive, preuzet od našeg tate, a unazad po liniji Arandjelovac – Topola.
Ako Iva ume, onda možemo i svi mi
Sastojci:
500g kora za gibanicu, a mogu i tanke
600g švapskog iliti sremskog sira
1 pavlaka
4 jaja
1 čaša jogurta
mala šolja ulja
kašika kajmaka
malo kisele vode
Namazati uljem pleh. Na dno staviti jednu do dve kore. Umutiti jaja, pa u njih dodati sve ostale sastojke. Ako želite da gibanica bude još prozračnija, prvo umutiti penasto belanca, pa dodati žumanca, i ostale sastojke. U tu smesu umakati koru po koru, gužvati ih u ružice i redjati, počevši od sredine, pa u krug. Kada su sve poredjane, preko njih preliti ostatak smese, staviti jednu do dve kore preko, premazati uljem i poprskati kiselom vodom.
Ubaciti u rernu na 200 stepeni, pa posle 10tak minuta smanjiti na 180. Peći dok ne porumeni, i uhvati finu koricu.
Prijatno!
