Eggnog je jedna vrsta kremastog likera koji se pije za novogodišnje praznike. Kao vazdušasti, retki krem od vanile. Moze da se pravi i bez alkohola, tako da je prava božićna poslastica za celu porodicu. Uglavnom se pije hladan, ali je ukusan i kao vruć napitak.
Želela sam nešto posebno, neku porodičnu priču, recepte koje volimo, onako kako ih mi spremamo. U pauzama, u brzini, u ludilu, bučno, veselo, retko kad natenane.
Jer, ja kuvam u prolazu. Pre probe, ili posle snimanja, a pre predstave. U utorak ujutro, pre nego zbrišem na kafu sa kumom. U petak u ponoć kad shvatim da mi se jede nešto čokoladno.
Već neko vreme želim da pravim Carrot Cake, ali nikako da dodje na red. Usput, tokom neke kratke pauze, bacim pogled na google, i prvi recept koji mi izadje - totalni Bingo!
Gdja Najdžela je opet pokidala!
Nije da sam nešto drugo od nje očekivala, ali ovo je vanserijski spektakl.
Kako smo se ipak nekako navikli na ovaj novi život. Jer, tako je logično i prirodno, i baš kao što je divna Rada Djuričin nekoliko puta ponovila u martu, na probama, kada smo svi već vidno počeli da upadamo u blagu tenziju vezano za narastajuću epidemiju: “Ali deco, pa ne može život da stane.” I to naravno, uz njen prepoznatljiv, širok, najširi osmeh na svetu.
Život naravno nije stao. I kada smo mislili da je na čekanju, možda baš tad, u tim trenucima odsečenosti od svega “normalnog”, nabujao je sa svih strana, i poljuljao nas dobrano.
Opet pokušavam da uvedem porodično pravilo da smanjimo industrijske slatkiše.
U toj nameri prvi i poslednji adut su naravno moji kolači. Ozbiljna pobuna nastane kada kažem: Hej, društvo, hajde ovako da se dogovorimo. Nema više slatkiša iz prodavnice, može jednom nedeljno. Nastane antička tragedija u sedam sekundi. Ali onda nastavim dalje: Mogu kućni slatkiši i kolači, svaki dan, ali u normalnim količinama. I tu smilostivim “demone” i nekako postignemo pakt.
Volim čaj. Volim sve vrste, biljne, voćne, razne mešavine, roibuš i zeleni.
Ali najviše od svih njih, volim takozvani crni, u stvari jedan jedini čaj, Earl Grey, sa mlekom.
To je moja jutarnja kafa, to je moja doza kofeina kada mi zafali malo snage, to je moje uživanje bez premca.
Ima nekih najobičnijih lepota, koje su uvek na prvom mestu svih omiljenih zalogaja. Palačinke sa domaćim džemom od kajsija, prženice sa jogurtom, kačamak sa starim sirom, kompot od bresaka. Male djakonije, od dva sastojka, a uživanje veliko kao na gozbi u Mišelinovom restoranu.
Ima i nekih par slatkiša, čije šuškave kesice i omotači, znače samo jedno. Ljubav na prvi pogled, ljubav iz detinjstva, ljubav za sva vremena.
BAŠ mi je lepo ovo proleće.
Sve primećujem, svaku boju, nijanse zelene, jarke na suncu, vlažne posle kiše, sitne cvetiće po razgranatim žbunovima, ludilo cveća na tezgama na pijaci, svaki pojedinačni veseli skup na mojoj terasi,.
Uh, umirem za testom!
Kiselo, prhko, patišpanj, pite, štrudle, tartovi, keksići, buhtle, proje, pogače!
Nema ništa lepše, nego kad krene da se mehura i bubri, u vangli, pa kad odozdo napuhne vlažnu krpu, a onda Mala Asistentkinja gvirne, i počne da trči kroz kuću, vičući:
“Mama, mama, testo će da izadje iz činije!”
Nadam se da ste kod kuće.
Nadam se da ste dobro, i zdravo.
Nadam se da uspevate sve da uskladite, za početak sebe.
Nadam se da pomalo i uživate u poklonjenom vremenu, koje se najzad usporilo.
Obično je praznična trpeza puna jakih aduta. Reforma, kesten rolat, čoko tart sa slanom karamelom, kuglof pun lešnika i suvog voća, keksići sa cimetom, đumbirom i kardamomom…
Medjutim ove godine, kao i par unazad, praznični sto je u light verziji, u planinsko skijaškim uslovima. Što ne umanjuje očekivanja porodice, da se ipak zaslade nakon otvaranja poklona, a da to ne bude kutija keksa iz super marketa.
Zato evo idealne “prevare”!
Još ne otvaram oči, a bude me sitni koraci na parketu, i škripa vrata dnevne sobe. Zatim zvuk paljenja televizora. Čujem tiho neke reči koje “grde”, znam dobro da imaju značenje protivu televizora, i odmah zatim čujem ljutite, iste sitne korake, koji, sad već glasno, marširaju kroz stan, i odmah zatim zatrese se dušek pored mene, a iz istog pravca dopire besno disanje kroz nos, kao kad mali jež u šumi pravi buku kao da hoda čopor medveda. I kroz suze mi se požali vlasnica ježevog disanja: “Tata mi ne da da gledam crtaćeeee!”
Po jutru se dan poznaje, a naši dani su bučni.
Mislila sam biće mnogo lakše.
Kad ono totalna propast.
Umesto da se vratim lagano, puna entuzijazma i radnog elana, teško mi je da sednem za tastaturu, kao pisac kad ima kreativnu blokadu. Želim da budem redovna, želim da izbacim novi post, imam u planu i tiramisu i osso buco i rižoto milaneze, i znam sad mislite: Hej ne izvlači se, nego daj te recepte.
VRATILA SAM SE!
Ne znam kako da opišem ono što osećam, ali izgleda otprilike ovako:
…
Ima nekih stvari za koje mislimo da su ultimativni izbori.
Kao na primer, ruska za Novu godinu, pržeenice za doručak, lubenica u avgustu ili sarma u decembru.
Tako su za mene puter keksići za začinima oduvek bili miris Božića, i mislila sam da nema dalje. Verovatno nikada ne bih ni promenila mišljenje da život, kako već ume, nije imao druge planove za taj 24. decembar.
Žmurim na jedno oko, da ne vidim da je prošli post sa bloga, obeležen datumom s kraja avgusta.
Iako vrlo dobro znam koliko je nemoguće da u celom ovom ludilu uspem da posvetim vreme i blogu, iako sam svesna da jedva stižem da jedem, a o kuvanju da i ne govorim, i kako bih onda mogla da izvedem to čudo spremanja posebnih đakonija, fotkanja i pisanja postova, to ne znači da me ne grize savest, i moj štreberski nerv se zateže kao struna, svaki put kada pomislim da se ne bavim blogom.
A onda dobijam poziv koji se ne odbija.
Ovaj post je samo da vam kažem HVALA...
Hvala što ste tu, što delimo ovu ljubav prema zalogajima, mirisima i svemu očaravajućem što nam hrana pruža. Što rastemo zajedno, kroz nova iskustva, recepte, životne nedaće i radosti.
Ovaj post je i da vam kažem Izvinite...
Jer, moraću malo da zabušavam ovih nekoliko sledećih meseci.
Posle nekog vremena pred nas je stigao tanjir, gnezdašce od rukole, i u njemu ušuškan mali dundasti beli oblak od sira. Buratta!
Pomalo zbunjeno sam gledala kako nežno zaseca tu mekanu lopticu, i kako iz nje počinje da curi sočna smesa od kremaste mocarele.
A kada sam probala prvi zalogaj, direktno sam se ludo zaljubila, i više nije bilo povratka.
A kakvo bi to jutro bilo bez mirisa kafe.
Miris je za mene oduvek bio tajna veza sa posebnim uspomenama. I sigurno nisam jedina. Jer, samo jedan tren je dovoljan da me neki miris odvede u drugo vreme, na neka mesta koja možda više i ne postoje, ali u sećanju žive kao da se nikada nisam sa njih udaljila.
Jedan od možda najupečatljivijih mirisa, koji me prati celog života je miris kafe.
