All tagged testo
Uh, umirem za testom!
Kiselo, prhko, patišpanj, pite, štrudle, tartovi, keksići, buhtle, proje, pogače!
Nema ništa lepše, nego kad krene da se mehura i bubri, u vangli, pa kad odozdo napuhne vlažnu krpu, a onda Mala Asistentkinja gvirne, i počne da trči kroz kuću, vičući:
“Mama, mama, testo će da izadje iz činije!”
Za nas glumce godine se prelamaju prvog septembra.
Barem sam ja oduvek tako računala vreme.
Nova godina je samo jedan veseli, svetlucavi praznik, tokom kojeg se jede ogromna količina savršeno ukusne hrane, i razmenjuju pokloni i poljupci. A prvi septembar, s druge strane, magično nagoveštava novu sezonu, i praznu prvu stranicu kalendara-podsetnika, koji svojim mirisom nove školske sveske otvara vrata iza kojih se prostire more svih mogućnosti, velikih planova i svežih odluka.
U ove "tihe patnje" se naravno uklapa i ta da imam vremena na pretek, da lagano, uz neku Šade ili Noru Džouns, satima uživam u mešenju, kuvanju, biranju, testiranju, stilizovanju i fotkanju nekih novih recepata, koji svi stoje u redu, i čekaju da ugledaju svetlost dana.
Oduvek je treptala na samu pomisao promene.
Nije to zato što je nestalna, niti je to onaj nemir koji tera na brzoplete greške. Ona voli sigurnost, rutinu, ustaljen ritam. Čezne za ritualima, gnjezdi se u bezbrižnosti poznatog, lako krivuda unapred zacrtanim trasama.
Možda će nekako ipak isplivati sve ono najbolje u ljudima, i ova naša sredina počne da raste i gradi neku novu energiju.
A ja možda dočekam neki ozbiljan kulinarski institut, pa makar i kad budem u penziji.
Za kuhinju makar, nikad nije kasno!
Bila je to posebna prilika, vikend, divan dan, poseta prijateljima, uživanje u prirodi, i pravi momenat da se ponese neka fantastična letnja đakonija. Nešto specijalno. Mali praznik za oči, dušu i nepca.
I rešila sam, biće to tart sa voćem.
Kada vreme curi, što je prilično često, nije lako u taj kratak dan uglaviti još i mešenje domaćih kolača.
Ali, nekada je potrebno samo malo.
Malo vremena.
Malo sastojaka.
Malo postupaka.
Nakon šest godina singl, i skoro godinu i po duplog roditeljstva (ukupno sedam), došla sam do "genijalnog" zaključka - MANJE JE VIŠE.
I mada deluje nemoguće, i mada je potrebno mnooogo strpljenja, čeličnih živaca, i ozbiljne logistike, vredi pokušati odbraniti vrednosti i radosti običnog, jednostavnog odrastanja.
Dođu tako neki dani…
Nije da vam nešto fali, nije da nešto nije u redu, nije da postoji neki problem. Sve je isto kao i juče, sunce je izašlo, grad se probudio, uobičajeni zvuci svud oko vas, kafa miriše iz kuhinje i puno je osmeha, gde god da se okrenete.
A opet, nekako, kao da ništa nije na svom mestu.
Kako objasniti ljudima da nema veće radosti od mirisa.
Miris novih knjiga. Miris turske kafe, sveže samlevene, ili tek provrele. Miris mokre zemlje u proleće. Miris pečenih paprika, pomešan sa mirisom opalog lišća u ranu jesen. Miris mora uz stene, tik pred zalazak sunca.
Probudila sam se negde pred zoru. Nečije malo koščato kolence,“nežno” me je gurkalo u levi bubreg. Neznano kada, Mali Gospodin je prebacio svoj jastuk, a zatim i sebe, u naš krevet. Retka prilika, inače se žali da mu je gužva, i demonstrativno odlazi u svoj.
