Još ne otvaram oči, a bude me sitni koraci na parketu, i škripa vrata dnevne sobe. Zatim zvuk paljenja televizora. Čujem tiho neke reči koje “grde”, znam dobro da imaju značenje protivu televizora, i odmah zatim čujem ljutite, iste sitne korake, koji, sad već glasno, marširaju kroz stan, i odmah zatim zatrese se dušek pored mene, a iz istog pravca dopire besno disanje kroz nos, kao kad mali jež u šumi pravi buku kao da hoda čopor medveda. I kroz suze mi se požali vlasnica ježevog disanja: “Tata mi ne da da gledam crtaćeeee!”

Po jutru se dan poznaje, a naši dani su bučni.